Дан пошто су НАТО злочинци у Грделичкој клисури бомбардовали путнички воз на линији Београд – Солун, с предумишљајем убили најмање 15 људи, а тачан број никада није утврђен, амерички генерал Весли Кларк, тада командант НАТО снага у Европи изјавио је да се ради о "несрећном инциденту", па је због тога "и пилоту, и посади, и свима њима жао".
Било им је толико жао да су још скоро 70 дана наставили да бомбардују Србију, убијају децу, руше мостове, зграде, путеве, сеју осиромашени уранијум.
Било им је толико жао да онај несрећник, нечовек са људским обличјем Џејми Шеј и дан-данас тврди да је бомбардовање Србије било оправдано, како су Срби добили шта су заслужили.
Као одговор двојици нељуди, у Грделици, на месту страдања невиног народа, стоји данас споменик са кратком и јасном поруком – "Не треба се бојати људи него нељудског у њима!".
Паметном доста.
Био је понедељак, 12. априла, други дан Васкрса у Србији када је на мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури нападнут путнички воз број 393 препун народа, породица које су за велики празник путовали до родбине, враћали се кућама. Две ракете погодиле су други и трећи вагон, претвориле и метал и дрво и људе у њима у прах и пепео. Они који су преживели, били у другим вагонима, могли су после само да сведоче о бестијалном, злочиначком оргијању силе над недужнима.
У остацима вагона нађено је девет лешева погинулих, остаци још четири људска тела. Кондуктери из воза сведочили су да је у та два вагона било најмање 50 људи, све цивили, ни једног јединог војника, макар на путу на одсуство или са одсуства у јединицу.
Истина је да се за неке од погинулих нико није интересовао, нико их није тражио јер су страдале читаве породице.
Воз који је у дане мира саобраћао од Београда до Солуна, тог 12. априла требало је да иде само до станице Ристовац. Са нишке станице кренуо је са 15-ак минута закашњења, рат је увелико трајао, злочинци су са девет, десет или 12.000 метара бесомучно бомбардовали Србију, који дан раније на Торнику, на Златибору убили су тројицу недужних младића који су претходне ноћи славили рођендан.
Шест дана раније у Алексинцу је убијено петоро, два дана касније 70 Албанаца спржено је у НАТО масакру на путу Призрен – Ђаковица, десеторо људи убијено је у Приштини, широм Србије бомбе су падале и на стратешке објекте, циљеве, али су страдали и цивили, на улицама, у аутобусима, на мостовима, у болницама...
Тачно у 11 сати и 39 минута, када је локомотива ступила на мост на Јужној Морави, са НАТО авиона Ф-15Е испаљена су четири пројектила, два су погодила воз, два друмски мост у близини. Од силине удара, од композиције су се одвојили локомотива и први вагон, други и трећи су спржени, четврти је остао залепљен за шине.
Уз циничну изјаву, како је, ето, и њему и пилоту и свима њима жао, генерал Кларк који дан касније, без трунке кајања испричао је новинарима да се "воз кретао превише брзо", да пилот није могао да опозове пројектил који је већ испаљен. Додао је, правдајући тешки злочин, да је прва ракета испаљена са велике даљине и да пилот није био у прилици да визуелно препозна воз. Ма колико невероватно звучало, објашњавао је још да је пилот, "схватајући да је воз погођен али верујући да још увек може да заврши мисију испаљивањем још једног пројектила на мост преко кога је прошао воз", у пролазу испалио још једну ракету која је - такође погодила воз.
За НАТО генерала, други погодак у вагон пун људи био је тек - "неопрезни инцидент" у коме се "воз кретао у подручју циља, скривајући се у диму првог поготка".
За њега то је била само "једна од оних ствари за жаљење које се дешавају за време кампање" а све због тога што је "пилот имао мање од секунде да реагује".
"Жаљењу" због бестијалног убиства десетина људи, неколико месеци касније, придружио се и Џон Хамр, високи амерички званичник, заменик секретара за одбрану, који је, говорећи у Конгресу САД, рекао да они "никада нису желели да униште воз или убију људе у њему", да су само хтели да униште мост и да "жале због инцидента".
Убрзо је покренута широка акција да се оправда оно што се оправдати не може. Из команде НАТО у јавност је пуштен видео снимак са камере на авиону, који је требало да потврди Кларкове речи како пилот није имао ни секунду да реагује и опозове испаљивање ракете. Испоставило се, међутим, да је снимак предочен јавности убрзан барем три или четири пута!
Чак је и немачки лист "Франкфуртер Рундшау", у јануару 2000. године изашао са тврдњом да је видео клип из Грделице убрзан више пута у односу на реалну брзину "како би се створио погрешан утисак брзине воза". Немачки лист касније је установио да је снимак приказан јавности убрзан 4,7 пута.
Исти лист је јануара 2000. после својих истраживања објавио да је пилот, односно официр за управљање ракетним системима првог авиона који је погодио мост "имао 40 секунди времена да наредни бомбардер извести о томе да се на мосту налази воз, чиме је нови напад могао бити избегнут". Могле су бити спасене десетине живота, али, нису.
Касније је организација Амнести интернешенел у једном од својих извештаја навела да је америчка авијација убрзани снимак објаснила "техничком грешком" која је откривена месецима касније. Горе поменути Џејми Шеј имао је такође објашњење, новинарима је испричао да су се "траке током кампање убрзавале како би олакшале гледање". Преведено на српски, снимци су убрзавани како би западно гледатељство, заваљено у фотеље, што више уживало гледајући како НАТО убија Србе.
Ни ту, међутим, није био крај лажима, срамоти, покушајима да се релативизује злочин. У мају 1999. године, док су бомбе на Србију увелико падале, Међународни трибунал за бившу Југославију успоставио је комитет чији је циљ био да установи да ли је током НАТО бомбардовања било кршења међународних норми, правила ратовања. У финалном извештају, што се тиче овог "случаја", Карла дел Понте била је мишљења да је напад на воз пун цивила био – "сразмеран"!
"Мишљење комитета је да је мост био легитиман војни циљ. Путнички воз није био намерно циљан. Особа која је контролисала бомбе, пилот или официр система наоружања, циљао је мост, и услед веома кратког времена, није успео да препозна долазак воза док је прва бомба била у лету. Воз је био на мосту када је мост нациљан други пут и дужина моста је око 50 метара... Мишљење комитета да информација у односу на напад са првом бомбом не даје довољно велику основу да би се започела истрага", стоји у поменутом извештају.
На срамоту или на част потписиницима. Мада, нема код њих ни срамоте ни части, то су за њих непостојеће категорије.
За ратни злочин у Грделици, бестијално, с предумишљајем убиство невиног народа, више десетина људи нити је ко одговарао нити ће одговарати.
Пуних 27 година траје друго убиство побијених на мосту преко Јужне Мораве. Правде нема ни за њихове породице.
Пуних 27 година нема одговора на питање да ли пилоти, они који су притиснули тастер, отпустили ракете са својих авиона, убили свесно, свесни последица, икада помисле на жртве, колико су младих, старих, колико су њихових снова, жеља, надања убили онај дан у Грделици?
Гризе ли их савести, сањају ли спржена тела? Или, можда не? Јер, да би човека гризла савест, он прво мора да буде човек, а затим и да има оно што се зове савест.
Ана Бјелетић из Лесковца и Иван Марковић из Владичиног Хана били су венчани тек неколико месеци раније. Лесковачки новинар Милан Момчиловић писао је пре десетак година како су њих двоје нераскидивим нитима били повезани од првог дана упознавања на факултету све док их 12. априла 1999. године НАТО ракета није спржила у вагону воза у Грделици.
Ана је била одличан ђак, побеђивала на окружним и републичким такмичењима из математике и хемије, Иван се активно бавио кошарком, био одличан студент, војску служио 1992. године на Плитвицама... Обоје су дипломирали хемију као одлични студенти, уписали постдипломске студије – Ана биохемију, Иван органску хемију, запослили се као истраживачи, изнајмили стан у лесковачком насељу Дубочица...
Ана је волела цвеће, испричао је Момчиловићу Анин отац Жарко Бјелетић. Неколико дана пред трагедију читала је књигу Моме Капора "Смрт не боли".
Који дан пред трагедију Иван је добио позив за мобилизацију, по Ану и Ивана требало је да дођу Иванови родитељи, њих двоје ипак су кренули возом. Ана није морала да путује, желела је да буде уз Ивана док не обуче униформу... Кад је стигла вест о бомбардовању воза, Жарко, Анин отац који их је отпратио до станице, узалуд их је тражио по болници, није их било међу рањенима. Сахрањени су на гробљу у Владичином Хану.
Ни 27 година касније нема прецизног пописа жртава Грделице нити ће га када бити. Именом и презименом утврђено је 15 жртава. После злочина, трагедије, форензичари су се суочили са тешким мукама, због разорне моћи пројектила, ослобођене термичке енергије, тела побијених није било могуће идентификовати, мало је могла да помогне и ДНК анализа, многа тела била су тек пепео...