Нови председник словеначког парламента није стигао из политичке фабрике бриселске подобности: Зоран Стевановић, лидер странке Ресни.ца, ушао је на велику сцену са ставовима који га издвајају и у Словенији и у региону.
За председника Државног збора изабран је 10. априла, уз подршку 48 посланика, у тренутку када се у Љубљани тек слажу коцкице нове власти. Иако је за словеначку јавност одавно препознатљиво лице, Стевановић је за ширу регионалну публику занимљив и због политике и због биографије.
Рођен је у Крању, има 44 године, а порекло његових родитеља је из Републике Српске, тачније из околине Фоче. Пре уласка у прве редове политике био је полицајац, а данас је човек чија странка са пет мандата има тежину далеко већу од саме бројке.
Његова Ресни.ца, што у преводу значи "истина", у словеначкој политици важи за суверенистичку и антисистемску опцију десног центра. Стевановић се отворено противи бриселском диктату, критиковао је санкције Русији, а у више наврата заступао став да Словенија не треба да се меша у унутрашње политичке процесе других држава.
Управо на том трагу дошла је и његова подршка председнику СНСД-а Милораду Додику, након што је словеначка влада увела мере које су подразумевале и забрану уласка у земљу. Тај потез му је у делу регионалне јавности донео додатну видљивост.
У првом обраћању парламенту Стевановић је поручио да Словенији требају мостови, а не зидови, упозоравајући колико се лако у политици и друштву праве поделе, а колико је тешко поново градити поверење. Та реченица добро описује и слику коју жели да пошаље: да није дошао само као партијски победник, већ као неко ко жели да се представи као политичар дијалога, али без одустајања од тврдих ставова о суверенитету.
За једне је непријатан подсетник да у Словенији јача политичка струја која не гледа благонаклоно на Брисел и његове догме. За друге је доказ да у региону и даље има простора за политичаре који не мисле да је свака озбиљна одлука већ написана у некој канцеларији Европске уније.
Како год, избор Зорана Стевановића могао би да значи да ће и у Љубљани убудуће бити много мање протоколарне тишине, а много више јасно изговорених политичких порука.