Потпоручник Војске Југославије Предраг Пеђа Леовац, родом из Пљеваља, погинуо је на данашњи дан, 14. априла 1999. године на граничном камену између Србије и Албаније током херојске битке на Кошарама.
Предраг Леовац један је од највећих хероја Кошара и рата 1999. Био је командир вода за интервенције 53. граничног батаљона Приштинског корпуса. Погинуо је предводећи своје војнике у јуришу, покушају да се поврати Маја глава, важна кота у рејону карауле.
Леовац је непуних пола године раније, на Свету Петку 1998. тешко рањен, гелер му је прошао кроз вилицу.
"Био сам на левом крилу батаљона кад ми је јављено да је рањен. Требало ми је 45 минута да дођем на лице места. Кад сам дошао већ је био пребачен за Београд. Никада нећу заборавити да ми је тада војник дао један крвави папир на коме је био распоред мина, и написао ми је на том папиру да водим рачуна куда да се иде да неко не би страдао", испричао је пре коју годину за портал ИН4С мајор Душко Шљиванчанин, у то време командант 53. граничног батаљона.
Леовац је тада оперисан на Војно-медицинској академији у Београду, после само седам дана изашао је из болнице "да не заузима место тешко рањеним друговима".
Вратио се у Пљевља, недељама се, због тежине повреде, хранио на сламчицу, само течном храном, прикупљао снагу, а већ у фебруару, недовољно опорављен, мршав, одлучио је да се врати на Кошаре.
Мајку Милицу, полазећи од куће, враћајући се на караулу, пољубио је у чело, рекао тек:
"Ако се не вратим мајко, ко ће сачувати ону децу горе!"
"А и он сам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност… Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана…доликује- прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином", сведочио је не тако давно Предрагов отац Миле Леовац.
У команди батаљона, кад су га само четири месеца после тешког рањавања видели да се вратио, нису могли да верују својим очима.
"Био сам изненађен и прва реченица ми је била откуд ти? Зашто си дошао? А он ми је само одговорио – 'А кад ћу да дођем ако не сад…'", испричао је командант Шљиванчанин.
Прво што је млади потпоручник урадио по повратку у јединицу било је да оде до минског поља где је рањен и да узме своју пушку.
Два месеца касније, при покушају заузимања Маја главе, код граничног камена Ц4, после тродневних борби са албанских терористима, погођен је снајпером, метак му је прошао кроз врат, прекинуо ланчић на коме је носио крст. Саборци су га на шаторском крилу извукли из борбе, у невероватно тешком подухвату изнели су га до карауле, издахнуо је на путу према болници у Ђаковици. Био је потпоручник, имао је само 23 године и четири месеца.
"Ујутру у четири сата, звонце је притиснула рука официра. Ја сам скочио и отворио, а њих четири, пет униформисаних људи кад сам видео све сам знао. Нисам имао потребе да питам шта је било, само сам питао да ли се намучио и да није остао заробљен мртав", кроз сузе је недавно испричао отац јунака, Миле Леовац.
"Пеђа је био наша савест", описивали су свог потпоручника јунака његови војници са карауле.
После је командант Шљиванчанин узео Предрагову пушку, целивао је и предао оцу хероја. После је и караула Шула код Пљеваља добила Предрагово име, а кад је био референдум о независности Црне Горе спомен плоча је скинута, све то је тешко је пало Предраговим родитељима.
А како и не би.
"Пеђа Леовац је чист изданак јунаштва и патриотизма. Ми нисмо правили калкулације ни у чему. Знали смо циљ, своје задатке и не жалим ни за један тренутак, нити секунд проведен у најтежим људским условима, у рату. У рату се дешава све најгоре, али ја сам тада упознао најквалитетније и најхрабрије људе који до тада у мени постојали само у песниковој фикцији. Пеђа Леовац је управо један од тих људи који нам је бастион и светионик за све младе људе који се осећају патриотама и који осећају да је њихова држава нешто што треба бранити и чувати", испричао је новинару ИН4С Предрагов саборац Предраг Булић.
Улица у којој је живео у Пљевљима носи данас његово име. У Пљевљима је основан и Културни центар "Предраг Пеђа Леовац" који се бави културним и хуманитарним радом.
"Када су Предрагове личне ствари допремљене у Пљевља, његови су затекли у официрској биљежници коверту са 300 немачких марака. То је био новац који му је дао отац при поласку на академију. На коверти је писало 'за не дај Боже'. Од тога су за вјечну успомену купљена два прстена за његова два брата", писале су пре коју годину "Пљеваљске новине".
Пре две године, на Видовдан 2024. хероју Предрагу Леовцу откривен је споменик у градском парку у центру Пљеваља.
Пљевљаци који не заборављају свог великог суграђанина, на овај начин још једном су одали све почасти, поштовање официру који за сва времена остаје светао пример будућим генерацијама како се бори за домовину, како се чува образ, част. Његова жртва, јуначка погибија, остаје један од најветлијих и најсветијих примера патриотизма у историји српског народа, понављају годинама већ на северу Црне Горе.
"Пеђа Леовац се више на жали, он се сада слави. Њега ће да жали његова породица, а ми остали треба да га славимо", рекао је недавно, подсећајући на јунака, Душко Шљиванчанин, тада командант 53. граничног батаљона.