Рамбује, политичка припрема за НАТО рат против Југославије и за контролу Западне Европе

Преговори у Рамбујеу били су преговори вођени на "мировној конференцији о Косову и Метохији", која је почела 6. фебруара 1999. у дворцу недалеко од Париза.

На конференцији су учествовали представници власти Савезне Републике Југославије и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ - Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфганга Петрича.

Крах ове конференције, након 17 дана безуспешних преговора, означио је и крај настојања да се косовска криза реши мирним путем. Уследило је бомбардовање тадашње СР Југославије.

Амерички изасланик Ричард Холбрук састао се последњи пут са тадашњим председником Југославије Слободаном Милошевићем два дана уочи почетка напада, 22. марта 1999. Од председникa СРЈ је изасланик поново тражио да прихвати споразум из Рамбујеа. Милошевић је то одбио, што је отворило пут НАТО агресији против СРЈ, која је трајала 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. а окончана је споразумом из Куманова.

Заправо, како примећује бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић, иако се догађај у Рамбујеу назива "преговорима", "никаквих преговора тамо није ни било", већ је "странама наметнут готов документ и тај акт је потписан као једнострана изјава воље Албанаца, а не акт слободне воље двеју или више страна".

Неке од спорних одредби овог "споразума" били су војно присуство НАТО у СР Југославији, као и одржавање референдума на Косову и Метохији после три године.

Заглушујућа пропагандна бука западних политичара и теоретичара

Како уочава политиколог и стручњак на спољну политику Душан Пророковић у свом раду "Процес у Рамбујеу – политичка припрема агресије", објављеном на 20. годишњицу агресије на Југославију, ови "преговори послужили су да се легитимизује војна интервенција НАТО против СР Југославије, и у том контексту представљали су политичку припрему за агресију Северноатлантског савеза".

Насупрот томе, према тумачењу специјалног представника Европске уније за Косово Волфганга Петрича, "било је јасно да су не само Русија, већ и Европа и НАТО, ишли на мирни споразум у Рамбујеу, а југословенска страна није схватала да је то у интересу суверенитета и територијалног интегритета Југославије. Зато су и одбили понуђени документ и призвали војну интервенцију НАТО."

Из тога произлази да су фактички "сви желели мир на Косову и Метохији", укључујући и такозване међународне факторе и Албанце, само се југословенско руководство, предвођено Слободаном Милошевићем, "понашало ирационално, настојећи да настави рат".

То се, наравно, у потпуности уклапа у већ разрађене стереотипе западне пропаганде о "великосрпском режиму Слободана Милошевића", који је, наводно, тежио стварању "етнички чисте државе српског народа, што се спроводило прекомерном употребом силе, ратним злочинима, геноцидом и суровим репресалијама".

Према Пророковићу, а и многим другим истраживачима, понуђени документ у Рамбујеу "показује да руководство СР Југославије и није имало другачијег избора осим да понуђено одбије":

"Прихватањем таквих предлога у доброј мери био би суспендован уставни поредак на целокупној територији земље, НАТО снаге би имале неограничена овлашћења у СР Југославији, а заузврат би на Косову и Метохији после три године био организован референдум о `коначном решењу`. Циљ процеса у Рамбујеу био је да се створе предуслови за отпочињање војне интервенције."

Укратко, како закључује Пророковић: "Двадесет година после дешавања у Рамбујеу и потоњег напада НАТО, то је јасније него раније. А потпуно извртање чињеница, уз заглушујућу пропагандну буку појединих западних политичара и теоретичара, као што то чини Волфганг Петрич, ово не може сакрити."

Ужасан документ, провокација, изговор за почетак рата

То, најзад, потврђује и изјава Хенрија Кисинџера, "сиве еминенције" америчке спољне политике и дипломатије, коју је дао британском листу "Дејли телеграф" још 28. јуна 1999, да ниједан Србин не би могао да потпише документ из Рамбујеа.

"Текст из Рамбујеа, којим се Србија позива да прими НАТО трупе широм Југославије, био је провокација, изговор за почетак бомбардовања. Био је то ужасан дипломатски документ, који никада није требало да буде представљен у том облику", закључио је Кисинџер.

Америчку стратегију у позадини преговора у Рамбујеу потврђује и улога тадашње државне секретарке Медлин Олбрајт, која је, "иза кулиса" преговора, инструисала представника косовских Албанаца Хашима Тачија.

Према изјави Албанца Ветона Суроија, који је такође био укључен у преговоре у Рамбујеу, Олбрајтова је саветовала Тачија на следећи начин: "Она му је говорила, ти потпиши, Срби не потписују, ми бомбардујемо. Ти потписуј, Срби не потписују, и имаћеш НАТО унутра. Дакле, све је на вама."

Пророковић истиче још једну чињеницу: да је Борис Јељцин 22. новембра 1999. одликовао амбасадора Мајорског, представника Русије у преговарачкој "тројци", орденом "Заслуге за отаџбину" четвртог степена, уз образложење да је руски дипломата "дао велики лични допринос политичком решењу кризе на Косову и активно учествовао у спровођењу политике Руске Федерације на Балкану."

Чињеница да је Мајорски одликован показује да ни Русија није подржала крајњи исход процеса у Рамбујеу, и да је своје политичке циљеве остварила тек усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Да је било другачије, закључује Пророковић, амбасадор Мајорски не би био одликован.

Као ни СР Југославији, ни Руској Федерацији није одговарало да се нападом НАТО криза на постјугословенском простору уведе у нову фазу.

"Из тога проистиче да је Русија, заједно са југословенским руководством, покушавала да сачува мир, а да су тежње западних актера, које укључују САД, Европску унију и НАТО, ишле на другу страну – ка ескалацији", додаје Пророковић.

Ко је хтео мир а ко рат

Преговори у Рамбујеу били су само једна од степеница која је водила ка већ зацртаном циљу Запада: најпре ка агресији НАТО против Југославије и Србије, затим и формирању такозване косовске независне државе.

Агресија НАТО је трајала 78 дана, разорила инфраструктуру земље и оставила за собом више од 3.000 мртвих цивила. Био је то, у исто време, и чин отвореног безакоња и потпуног презира према међународном праву, који је покренуо многе друге процесе и последице.

Једна од њих је и промена става руске јавности према Западу. Ако су Руси до бомбардовања Србије могли веровати да је некакав споразум са Западом ипак могућ, агресија на СР Југославију је то променила.

Од распада Варшавског уговора, све до данас, НАТО се, корак по корак, примицао Русији. Украјина је била само последња кап, која је прелила чашу. Западу се више не може веровати, он чак није ни страна "способна за договор".

Коначно, овакво становиште данас деле и многи на Западу.

Још 2000. године у Србији је објављена књига "Убити нацију: напад на Југославију" америчког политичког писца Мајкла Парентија, о нападу на Југославију 1999, која се у сваком делу разилази са западном пропагандом о распаду бивше Југославије, косовској кризи и НАТО бомбардовању српске државе, те о западној подршци косовским Албанацима.

Како је својевремено написао "Публишерс викли": "Паренти даје бесрамно критичку процену ове интервенције, засновану на чврстом и страственом одбијању лажи западних лидера о догађајима на Балкану и западних интереса у том делу света."

Можда је много познатији "амерички дисидент", политички активиста и светски признати лингвиста Ноам Чомски.

Чомски је 1999. устао у одбрану Југославије, побунивши се против НАТО бомбардовања.

"Иза америчке подршке независном Косову стоји дуготрајно геополитичко промишљање", тврдио је Чомски. Није реч о емоцијама ни о заштити мањина. Албанци са Косова немају са тим никакве везе.

"Циљ је одржавање и проширење америчке моћи у ономе што се геостратешки посматра као круцијални регион, делом због Европе, а делом због Блиског истока", уочава Чомски. "Косово има једину америчку војну базу у региону, и то је добар начин да САД одрже утицај на Западну Европу. То Косово претвара у дуго тињајући конфликт."