Када се амерички амбасадор при НАТО-у Метју Витакер обраћа грађанима Србије ауторским текстом како би најавио "ново поглавље" у односима наше и његове земље, није најважније оно што је написао. Већ оно што је пажљиво изоставио.
"Сједињене Државе и Србија бориле су се раме уз раме у Првом и Другом светском рату. У наредним деценијама наставили смо да радимо заједно на јачању наших билатералних односа на пољу одбране...", пише Витакер у "Политици" у тексту "Раме уз раме - ново поглавље за САД и Србију", не остављајући простор чак ни оном најдобронамернијем читаоцу да превиди да је Србија 1999. управо од Америке и НАТО-а морала да се брани.
А о том историјском детаљу, ни словца. Очекивано, јер нема данас тог "новог поглавља" које не почиње тако што се прво ишчупа неколико страница старе књиге. А у случају наше земље, то је оно где је записано да је од 24. марта 1999. па наредних 78 дана 19 земаља НАТО бомбардовало Србију, убијало цивиле, рушило мостове, гађало породилишта, побило 88 деце...
И то прећуткивање, наравно, није случајно. Оно је суштина - јер како другачије убедити Србију да јој је НАТО природни, безбедносни ослонац ако се упорно инсистира да нас је бомбардовао без одобрења Савета безбедности УН. А још теже је говорити о "заједничкој будућности" ако се не заобиђе чињеница да је управо та западна војна и политичка сила била кључна у отимању Косова и Метохије. И из тог разлога у Витакеровом тексту нема ни Космета. Упркос томе што се читава архитектура односа Србије и Запада годинама ломи управо на том питању. Упркос томе што је Витакер управо сада у обиласку региона. И баш на дан када нам се обраћа из српских медија, састаје се на КиМ са Куртијем - који му се захваљује на подршци.
Амерички дипломата је КиМ гурнуо под тепих, раме уз раме са 1999.
Али зато нема никакве стидљивости кад треба Србији објаснити ко су јој пожељни, а ко непожељни партнери. Па, каже да су "нерешена питања између суседа и подложност утицају штетних спољних сила" опасна комбинација. Ко су те штетне силе? Витакер нас оставља да лутамо у магли: да ли су то оне земље које су 78 дана засипале Србију бомбама? Или оне које су признале сецесију њене покрајине?
Ако погледамо у амерички дипломатски речник видећемо да се "штетним утицајем" сматра онај утицај који није њихов. И да се најпре мисли на оне земље које су 1999. године биле на супротној страни од НАТО држава и које не наоружавају насилно отцепљени део Србије, тзв. Косово - Русију и Кину.
Вредан је пажње и део у ком амбасадор, онако успут, готово родитељски прекорева Србију због набавке војне технологије која "оперативно не одговара европским или америчким системима", а уз то је и "инфериорног квалитета". Звучи као да Витакер сугерише Србији не само с ким треба да сарађује, већ и шта сме да купује, од кога сме да купује и шта треба да мисли о ономе што је већ купила.
Теоретичари завере би помислили да је то - то ново поглавље. И да ће у њему Америка да прописује, а Србија да усклађује. Америка да процењује квалитет, Србија да мења добављача. А унапред се зна да добављач може бити само један. Амерички. На страну што ни САД не купују само домаће. Да смо малициозни, подсетили бисмо уваженог амбасадора да Америка још од Авганистана користи руске хеликоптере и руско оружје.
Но, да не кваримо пријатељство у тренутку када Витакер као доказ поверења и знак нове блискости најављује заједничку вежбу Србије и НАТО-а. И да не отварамо тешке теме попут оне - да ли Србија треба да обнавља и продубљује војну сарадњу са алијансом са којом има такво историјско искуство, док је истовремено сарадњу са Русијом - обуставила? И зашто се прво не представља као геополитичко сврставање, него као зрелост, рационалност и - поглед у будућност?
Витакер поставља велико и важно питање: где Србија жели да буде за 25 година? А одговор је већ спакован у самом тексту: Србија треба да буде тамо где је Америка види, са партнерима које јој Америка препоручује и са вредностима које Америка признаје. И са сећањем које је очишћено од незгодних датума и непријатних асоцијација.
За похвалу је и амбасадору се то мора признати - што је био увиђаван и објаву текста није темпирао на саму годишњицу бомбардовања. И зато, један бесплатан савет: кад опет овде буде водио пропаганду, да усклади белешке са проНАТО и проЕУ аналитичарима. Док Витакер тврди да је нестабилност наш највећи ризик, заговорници евроатланских интеграција већ су нам објаснили да је наша највећа опасност - стабилократија.
А ми смо збуњив народ, иако се чини да гутамо пропаганду.