"Све је ово чиста лаж", рекао је бивши генерал Војске Републике Српске Ратко Младић 22. новембра 2017. године када је у судници Трибунала у Хагу првостепено осуђен на доживотни затвор за ратне злочине и тзв. геноцид у Сребреници, а пресуда је потврђена 8. јуна 2021. године.
О томе какав је траг иза себе оставио генерал Младић, који је преминуо у болници у Хагу у 84. години, судиће историја. И он ће, извесно је, бити другачији од трага хашке пресуде.
За већину Срба, понајвише оне из Републике Српске, он је међу најзаслужнијима за њено стварање и опстанак.
"У петогодишњем рату на српским просторима западно од реке Дрине створили смо Републику Српску, она је окупана у крви српске деце, и морамо јасно саопштити читавом свету и покољењима која иза нас која ће нас наследити, да знају да чувају ту светињу српску извојевану у неравноправној борби са моћницима и силницима овога света који желе да ставе под ноге сваког ко не мисли како мисле они", рекао је Младић приликом једног од говора.
До краја је бранио став да у Сребреници није било геноцида, што је милион пута поновљена лаж Запада.
Тим страних експерата предвођених израелским историчарем Гидеоном Грајфом спровео је опсежну истрагу свих околности у којима се догодио злочин у Сребреници. Комисија је радила дуже од годину и по, а чињенице је објавила на 1.036 страница извештаја. У њему пише да је у дешавањима у Сребреници и око ње страдало између 2.500 и 3.000 Бошњака и више од 2.000 Срба. Дакле, ни близу преко 8.000 Бошњака како се представља.
Наведено је и да су током лета 1992. муслиманске јединице територијалне одбране из Сребренице започеле систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини са циљем заузимања Братунца и пресецања Републике Српске на два дела. Међународни експерти објективно су констатовали и све злочине у овом делу Босне над српским народом, непристрасно стварајући јасан контекст трауматичних догађаја из јула 1995.
"Током 1992. и 1995. године у и око Сребренице се водила борба између српских и бошњачких снага што је резултирало са неколико хиљада изгубљених живота на обе стране. У том периоду снаге армије БиХ починиле су етничко чишћење српског становништва на територији од више од 800 квадратних километара", рекао је приликом представљања извештаја Гидеон Грајф, председник Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године на представљању извештаја.
Одмеравајући све чињенице, Комисија није пронашла намеру у акцијама Војске Републике Српске да у потпуности или делимично униште муслиманско становништво. Ово се заснива на чињеници да су већина погинулих били припадници тзв. АрБиХ.
Но, и пре него је Младић сео на хашку столицу, пресуда је већ била пресуђена.
Његов бранилац Бранко Лукић рекао је после изрицања пресуде да је Младић осуђен у Хашком трибуналу и за оно за шта уопште није оптужен.
"Судско веће је прогласило кривим Младића и за догађаје од пре 12. маја 1992. године, када је преузео команду у БиХ, а које тужилаштво у његовој оптужници уопште није третирало. Тога нема ни у једном суду на свету. Он тада уопште није био у БиХ, већ у Хрватској и не може да има никакве везе са злочинима у БиХ у том периоду", истакао је Лукић.
Како је рекао, свуда у пресуди бројни су примери где се наводи да је убијено 20 или 30 људи без иједног имена, "тако да се не зна ни ко су жртве за чију смрт је генерал осуђен".
"Систематски је имао и нефер суђење током целог процеса, а некоректан однос је био и према сведоцима одбране, а и његовим браниоцима. Није имао иста права као тужилаштво, давани су му краћи рокови. Нису правилно оценили његово здравствено стање и како оно утиче на поступак и његово понашање у судници", истакао је.
Пут од Калиновика до Хага
Младић је рођен 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, у општини Калиновик, у Краљевини Југославији (данас Република Српска). Он је 1995. године, пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине тзв. геноцид у Сребреници, а на доживотни затвор је осуђен
Био је генерал командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Априла 1992. године је ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника, а убрзо је постављен за начелника штаба и уједно заменика команданта у команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву.
На ту дужност ступио је 10. маја 1992. године. Генерал Младић је, 12. маја 1992. године, одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бањалуци, а на предлог Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. године. Редовно је унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994.
Војну академију завршио је у Београду, а службовао је у Македонији и Приштини. Команду у Книну преузима 1991. а годину касније у Сарајеву.
Био је и командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Младић је 1995. године, пред Хашким трибуналом, оптужен за ратне злочине, који укључују геноцид, саучесништво у геноциду, злочин против човечности и кршење обичаја ратовања. Новембра 1996. године, указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, смењен је са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за начелника Генералштаба, под притиском међународне заједнице и Хашког трибунала.
Званично, његова војна каријера у ВРС завршава се половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања, 7. марта 2002. када указом председника Републике Српске "престаје професионална војна служба генерал-пуковника Младића." Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице није пензионисан 28. фебруара 2001. године.
Пензију је примао до новембра 2005. године када му је, под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем, она укинута. Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006. године.
Бекство и хапшење
Од краја 1996. године Младић је био у бекству.
Било је више покушаја хапшења, али сви су завршени безуспешно. Виђан је наводно на Романији, у Хан Пијеску, Београду ... Као могућа скровишта помињале су се разне касарне и војни објекти. У међувремену, многе локације су идентификоване као потенцијална скровишта, а званично траг генерала Младића се губи крајем 2005.
Готово сви светски и домаћи медији су 21. фебруара 2006. објавили вест да је Младић лоциран и ухапшен, па чак и пребачен у Хаг. Канцеларија Владе Србије за сарадњу са медијима саопштила је да та информација није тачна. Током 2006. године, организованом полицијском рацијом разбијена је дугогодишња Младићева мрежа јатака, а један број људи завршио у затвору.
Ухапшен је 26. маја 2011. године у селу Лазарево код Зрењанина, у кући рођака.
"Свака част, нашли сте оног кога сте тражили", рекао је Ратко Младић полицајцима у тренутку хапшења.
"У име РС обавештавам вас да је данас током јутарњих сати ухапшен Ратко Младић, у акцији коју су извеле координисано БИА и служба за откривање ратних злочина", изјавио је Борис Тадић, тадашњи председник Србије.
Тадашњи министар полиције Ивица Дачић рекао је тада да је хапшење обављено без помоћи страних служби безбедности. Навео је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића резултат стратегије коју је усвојио Акциони тим, у оквиру које су прикупљане све обавештајне информације на једном месту.
"Желео бих да Ратко Младић докаже у Хашком трибуналу да није крив за оптужбе, а све остало је обавеза државе да испуни своје међународне обавезе", рекао је тада Дачић.
Тадашњи председник Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом Расим Љајић негирао је тврдње да је власт у Србији знала где се крије и потврдио да су Младића ухапсили припадници БИА и да ту није било припадника страних служби.
Награду од 10 милиона евра није добио нико, јер су Младића откриле државне службе.
Жеље и одлазак у Схевенинген
Приликом доласка у Специјални суд споро се кретао, носио је кесу пуну лекова. Медији су тада преносили да је Младић, током првог саслушања, тражио да седи на обичној дрвеној војничкој столици, да му се сви присутни представе именом, презименом и да кажу које су националности, а тражио је и да се саслушање снима.
Незванично, Младић је одбио да потпише документ о саслушању, рекавши да он својом руком није никога убио, али да ће они који то јесу, морати да одговарају.
Уочи одласка у притвор у Србији имао је четири жеље – јагоде, телевизор, неку Толстојеву књигу и да посети ћеркин гроб.
"Добар дан, судија, јеси ли ту?", биле су прве речи Младића по доласку у Специјални суд, на дан хапшења.
Тражио је лечење и да му се врати пензија, а више пута је поновио да не признаје Трибунал у Хагу.
Пет дана после хапшења у Зрењанину, након што је пребачен у притвор у Схевенингену појавио се у судници Трибунала у Хагу.
Кратко је салутирао, одбио да саслуша оптужницу, а потом је замолио да због здравственог стања судско веће буде стрпљиво с њим.
"Ја сам генерал Ратко Младић. Ја сам се родио на чисти понедељак 1943. године", истакао је.
Орић на слободи, а српске жртве за Хаг не постоје
И док је сва западно-светска вика и клика кренула на Младића, Насер Орић који је управљао тзв. Армијом Босне и Херцеговине, је слободан човек.
Дечак Слободан Стојановић имао је 12 година када су му родитељи рекли да морају да напусте свој дом. Вратио се по пса и свирепо је убијен, сечен је и масакриран.
У Скеланима је током грађанског рата у БиХ убијено чак 305 српских мештана, махом цивила. Нападачи из Сребренице под командом Орића убијали су изненада, на спавању, пљачкали. Најмлађа жртва у Скеланима трагичног 16. јануара 1993. био је петогодишњи Александар Димитријевић. Непуних десетак дана пре масакра у Скеланима догодила се трагедија у Кравицама, код Братунца, на Божић, када су муслиманске снаге предвођене Орићем заузеле више српских села, међу њима и Кравицу, починивши масакр над сељанима. У том селу убијено је тада 49 Срба.
Трагедију се доживела села или засеоци Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, Скелани, а намера је, несумњиво, била уништење српске популације у Подрињу.
Нико није осуђен за злочине над Србима од 1992. до 1995. Орић је ослобођен срамном пресудом Хашког трибунала.
Апелационо веће је правоснажно ослободило Орића кривице за злочине над Србима и преиначило првостепену пресуду, којом је Орић био проглашен кривим што није спречио злочине над Србима, на основу чега је био осуђен на читаве две године затвора.
Апелационо веће је закључило да су првостепене судије погрешиле када су Орића прогласили кривим, а претходно нису утврдили ко је тачно починио злочине, да ли су починиоци били потчињени Орићу и да ли је он знао за злочине.
Саопштавајући пресуду, председавајући судија Волфганг Шомбург рекао је да је утврђено да су тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво почињени, али да није било доказа на основу којих би се Орић могао осудити.
Чекајући да историја да прави суд, у записник нека уђе Младићева реченица са првог појављивања у Хагу: "Ја сам бранио свој народ и своју земљу".