Прошла је 81 година од завршетка Другог светског рата, а питање ратне одштете и даље није затворено. Немачка је, заједно са савезницима, напала Југославију 1941. године. По завршетку рата разорена земља жудела је за обновом, а ратна одштета била је неопходна.
Нове социјалистичке власти у Југославији су већ 1945. успоставиле Комисију за утврђивање ратне штете у Другом светском рату. Према њеним закључцима од укупно 47 милијарди америчких долара, колико су Југославији били дужни бивши окупатори, на терет Немачке ишло је 36 милијарду долара.
Немачка је договор одлагала, за разлике од Италије и Мађарске са којима су склопљени мировни уговори. Питање је решено Брионским споразумом Јосипа Броза Тита и немачког канцелара Вилија Бранта, а 1974. постигнут споразум о помоћи у капиталу. Прихваћено је милијарду долара немачког кредита (помоћ у капиталу), као компензација обештећења југославенских жртава.
Деведесетих година је поново покушано да се постави питање обештећења, али због нових геополитичких околности, уједињеној Немачкој је пошло за руком да их лако отклони.
Историчар Ненад Лајбеншпергер појаснио је да ратна одштета подразумева два дела- једно су ратне репарације, друго су обештећења и да су те две ствари независно решаване. Иначе, репарације су надокнада за штету над материјалним добрима, насталим током рата, а обештећење је обештећење жртвама рата.
"Репарације су решаване непосредно после рата, за сваку од земаља која нас је окупирала. Након рата на репарационој комисији у Паризу оне су решене за Италију, Мађарску, Бугарску. Касније их је Југославија даље сама решавала када су добијене одређене квоте. Некима је опростила део репарација. Никада то није задовољено како је договорено на репарационој комисији, нити онако како би било праведно", изјавио је Лајбеншпергер за "Јутро на РТ".
Додаје да је са друге стране обештећење са Немачком решавано много касније споразумима између Тита и Бранта.
"Репарације које су договорене са Немачком нису спроведене до краја. Договорено је како ће изгледати на репарационој конференцији. Међутим, стопиране су 1953. договором земаља савезница, заправо инсистирањем западних сила да се не би Немачка сувише притиснула", појаснио је он.
Такав став, додаје, био је последица историјског дешавања, када су репарације за Први светски рат довеле до оснаживања Немачке и жеље за ширењем, што је проузроковало избијање Другог светског рата.
"Да се то не би поновило да би поступак денацификације Немачке био успешнији, западне силе су инсистирале на блокирању док се не склопи мировни уговор са Немачкој. Мировни уговор са Немачком никада није склопљен. Са пристајањем на уједињење Немачке, било је разговора да се и то може сматрати мировним уговором. Немачка данас сматра да је и питање репарација уједињењем и споразумом о уједињењу завршено", објашњава Лајбеншпергер.
Говорећи о обештећењу појашњава да се оно помињало и да је покушавало да реши деценијама након Другог светског рата. Оно је решавано крајем '60 и почетком '70 година.
"Решено је на тај начин да је Југославија добила повољне кредите. Ако причамо о правди то није било праведно, а ако причамо о праву и на основу свих докумената које сам видео то питање јесте затворено. У документима пише да се ти кредити добијају као компензација за обештећења и да ће се то питање тада затворити. Ми као правни наследници Југославије то морамо да поштујемо", рекао је он.
Драган Нововић, доктор правних наука из Новог Пазара истакао је да је једно од основних правила након рата закључивање споразума о миру, које је Југославија закључила са Бугарском, Мађарском, Италијом.
"Са Немачком уговор о миру никада није закључен. Непостојање уговора значи да постоји низ отворених питања, која се уговором о миру једино може решити", навео је он за РТ Балкан.
Наводи да се Немачка послужила врхунском дипломатијом када је између Тита и Бранта закључен уговор о помоћи у капиталу, када је Југославија добила повољан кредит, где у преамбули пише да се решава питање обештећења жртава нацистичког прогона.
"То је само део приче, јер ми имамо људе који су били на принудном раду у Немачкој у заробљеништву. Сва та питања не улазе у споразум који је потписан између Тита и Бранта. Међутим, 2000. Немачка је донела Закон о формирању Фондације сећања, одговорност, будућност по којем је из квоте од 10 милијарди марака, жртвама логора припао један део. Један број тих људи који су били коришћени за робовски рад у логору, примио је то обештећење. Услов је био да приликом добијања тог новца потпише уговор да се одриче сваког даљег потраживања за ратну штету из Другог светског рата", навео је Нововић.
Додаје да је законом направљена дискриминација према лицима која су преминула, јер су накнаду примила само лица која су била жива до 19. фебруара 1999. године, а када су у питању они који су преминули њихови наследници нису примили надокнаду.
"Лицима којима је одобрено обештећење, а у међувремену су преминула, наследницима је дошао допис да је нестао новац у фондовима и да ће бити исплаћена половина, а онда је престало потпуно да се плаћа", навео је он.
Додаје да је споразумом Тито- Брант договорено износ од једне милијарде долара кредита, а да држава Југославија, касније њене правне следбенице, сукцесори преузели на себе обавезу да лицима у чије име је извршено обештећење исплате надокнаду.
"Донета су два закона која предвиђају да им припада право на обештећење у висини коју је држава добила. Никада у пракси није заживео закон. Када у судским поступцима покушавају да остваре своје право, добијају негативне пресуде. Добијају одговор да тај споразум јесте регулисао да његовим потписивањем завршава право на обештећење, али да додатним одлукама није регулисано које су то категорије лица које могу да приме обештећење", закључио је он.