У "српском Сибиру", кад ни звери не излазе из брлога

У метеоролошкој станици у Сјеници јутрос је измерено минус 22 степена Целзјуса, а до девет ујутру "отоплило" је на минус 20 степени. Сличне температуре јутрос су и широм Пештерске висоравни. У девет јутрос у Карајукића Бунарима, најхладнијем селу у Србији, било је минус 16 степени.

На дебелом минусу јутрос, горштаци са Пештера кажу да је ово – једна од најтоплијих зима које памте, а температура од минус 22 степена за њих је тек мањи мраз на који они и не обраћају пажњу.

Прошле године, баш ових дана, у Карајукића Бунарима измерено је минус 31,1 степен, а мештани околних села, Буђева, Долића, Угла, Црвског, слушали су како у шуми дрво пуца од мраза. Горштаци на Пештеру тај звук, кад се дрво у шуми цепа од хладноће, описују као пуцањ пушке, као кад се цепа лед на језеру, јак, резак, да сече планину као ножем.

Дани кад ни звери не излазе на отворено

"Ни сам не знам колико су ме пута јаки мразеви затекли у шуми, на путу ка кући, за време ведрих зимских ноћију. Тада сам слушао како пуца дрво, како се стабла цепају на пола... Е, то је знак да је хладноћа страховита, да се треба склањати са отвореног, да треба тражити заклон, да је глава у питању. Тада ни  звери не излазе на отворено", описује зимске мразеве на Пештеру Радоје Куч, некада поштар у Карајукића Бунарима који је био задужен за пола Пештерске висоравни.

Крајем јануара 2006. године, баш у Карајукића Бунарима, селу које је око 30 километара јужно од Сјенице, у чанку у сред огромног поља, у метеоролошкој станици измерено је минус 39,6 степени. Неки од мештана причали су да су тог јутра термометри испред њихових кућа показивали невероватних, сибирски вредних минус 41 степен Целзјуса.

Не памти се, није записано да је некад у Србији измерена нижа температура.

Ни снег од 30 – 40 центиметара колико је било ових дана, није за Пештерску висораван вредан пажње и он неће бити помињан у метеоролошким аналима. Хуснија Хасић, тада 70-годишњак, причао ми је је пре 20-так година у Карајукића Бунарима да су 60 или 80 година раније на Пештеру, посебно на планини Гиљеви, између Карајукића Бунара и Буђева према Сјеници, падали толики снегови да су сточари преко планине пуштали напред волове да направе пртину и да се тек после могло прећи ка Раждагињи и Сјеници.

Највећа брига људима да напоје и нахране стоку

И када на Пештеру температура падне 20 или 30 степепени испод нуле, овде живот функционише. Мештанима је тада највећа брига да збрину, напоје и нахране стоку, да очисте пртине око кућа, унесу дрва, а не буде им тешко да на пазарни дан оду до пијаца у Карајукића Бунарима, да се виде са комшијама и пријатељима.

"Дођу људи и по мећави, по сметовима, по мразу до центра села, мање због неке преке потребе, више да се виде, испричају.  Овде се људи за зиму намире још у октобру, купимо брашна, соли, шећера, уља што нам може бити до маја", прича јутрос Радоје Kуч.

Како метеоролози објашњавају, идеално време за екстремно ниске темепратуре на Пештеру, у Kарајукића Бунарима или Сјеници, јесте када из Сибира у ове крајеве стигне ледени талас, када је  ноћ ведра и тиха, када је тло под снегом, па се хладан ваздух са околних планина, са Гиљеве, Жилиндара и Kрстача спусти у котлину, где се стварају тзв. језера хладног, леденог ваздуха.

Као званичан рекорд за бившу Југославију, Србију, и даље се води  температура измерена у Сјеници 26. јануара 1954. године када је у административном центру Пештерске висоравни у метеоролошкој станици измерено минус 38,4 степена. У овој установи остало је записано и да  јануара  2006. године, скоро пуних месец дана температура у овом крају Србије готово да није прелазила нулти подеок, већи део месеца жива у термометру показивала је између минус 15 и минус 30 степени.

И то су Пештерци преживели.

И пролеће у дебелом минусу

Ни долазак долазак пролећних месеци овде не значи и да је крај са леденим данима. Тако је првог марта 2018. године у Сјеници  измерено минус 23 степена, а Фадил Махмутовић из Метеоролошке станице у Сјеници помиње да је минус 23 на Пештеру било и 1. марта 1965. године.

"У ноћи између 16. и 17. јуна 1987. године  на Пештеру је, као и у читавом овом крају све до Златара, Голије, за ноћ пало 15 центиметара снега, а јул је једини месец у години у коме на Пештеру нису забележене снежне падавине. Апсолутни рекорд за април у овом делу Србије је минус 13 степени" – записано је  у подацима Метеоролошке станице у Сјеници. 

Висораван стогодишњака

Осим по ниским температурама, Пештерске висораван подсећа на Сибир и по огромним белим пространствима на којима простране голети пресецају борове шуме, кривудаве речице које на мразевима заледе. Као и у Сибиру, и на Пештеру горштаци живе дуго, десетине Пештераца доживели су 100 и више године. Остало је записано да је Веран Kуч из Бољара на Пештеру, на 15 километара од Kарајукића Бунара, умро пре коју годину у 104. години, Драгана Мартиновић из Јеребица код Тутина преминула је 1996. године у - 121. години живота.

Када сам пре коју годину у Бољарима разговарао са Вераном, тада је имао 102 године, до детаља се присећао својих ратних и поратних догодовштина, набрајао десетине сабораца, пријатеља, имена села и градова кроз која је пролазио.

"Ова зима, до пре који дан била је изузетно блага. Ни снега, ни озбиљног мраза. Е, онда је пре који дан кренула мећава, сметови око куће по пар метара, јутрос је минус двадесет и кусур степени, и то је зима на коју смо ми навикли. Јесте тешко, али, веруј да смо се обрадовали и снегу и мразу. Ледени дани очисте ваздух, нема загађења зато овде људи и живе тако дуго. Друго, и храна је веома важна, ретко ми овде једемо куповне производе у којима је ко зна шта, ми овде живимо од овчијег сира, кајмака, од овчије стеље, пршуте, све јака а здрава храна", прича ми јутрос Радоје Kуч.

Крај фуруне у "Два јарана"

Чим мећава и мраз попусте и мало, мештани крену до комшилука, до суседног села, на тефериџима се остане до касно у ноћ. Напуни се брзо и кафана „Два јарана“ у центру Карајукића Бунара чији је власник Радојев брат, Благоје Куч. Благоје у кафани наложи ватру у фуруну, а горштаци који пристижиу чак и из удаљенијих села, од Пода, Пољица, Угла, Долића, Црвског, дуго крај ватре од леда и снега краве залеђене чизме или шалове, дебеле јакне и капе.

"Кад је овако, ледено, ватру ложимо у кући и дан и ноћ, шпорет се усија до ложења, а понекад ни то није довољно. Најгоре је кад затребају кола, е, тада је мука упалити мотор, саставимо и по неколико акумулатора, претходно наложимо ватру испод картера мотора да се уље мало загреје, одледи. Имају људи овде и савременије џипове, али, искуство нам говори, најбоље су се за ове услове показале `ладе ниве`. Оне могу проћи и издржати што ни једно друго возило. Ипак су то Руси правили а они знају шта је мраз и лед", каже Радоје.

Радоје је годинама и годинама, када је радио као поштар, уз писма и рачуне, људима редовно разносио и лекове, храну, „ладу ниву“ знао је да натовари и брашном, уљем, шећером, кад се деси па људима понестане основних животних намирница. Бог сам зна колико је пута у по дана или у пола ноћи, не марећи за опасност и своју главу, спасавао из сметова путнике и пролазнике. Једном је, пре коју годину, кад се до села по Пештеру због високог снега могло само хеликоптером, до Пода моторним санкама комшијама однео џак од 25 килограма брашна.

"Овде је обичај, сачуван до данас, да се путнику намернику помогне кад је у невољи, да се понуди ручак, конак, да се угреје и поједе нешто пре него што настави пут. И, то се  не мења", каже Радоје.

Једном је тако, враћајући се са посла на руским санкама "буран", затекао у мећави иза Долића ка Црвском завејан "мерцедес" и унутра четворочлану породицу, само што се нису посмрзавали. Прича, закачио је за санке "мерцедеса" и ишчупао га из сметова, довукао до села, спасио оним људима главе.