Србија традиционално гаји посебан однос према америчким амбасадорима, баш као што и амерички амбасадори гаје нездраву фасцинацију Србијом – јер од пада Милошевића до данас мање су деловали као дипломате, а више као управници балканских послова.
У домаћој јавности упамћени су као странци који су се у све мешали - оспоравали именовања и личности, препоручивали своје кандидате за министра одбране, испоручивали председницима и премијерима уцењивачке, непотписане документе са тачним датумом и сатом до када треба да ухапсе бившег председника Југославије...
Због тога, пре него би из Сената добили зелено светло да пакују кофере за Београд, овдашња медијска и твитер чаршија добро би им претресла политичке ставове, анализирала сваки детаљ биографије – од последњих до студентских дана и породичног стабла.
Можда најсликовитије о српско-америчким односима говори један парадокс - најбољи и највољенији амбасадор САД у Србији био је Марк Брновић. Човек који никада није ни успео да стигне до Београда.
Коме данас да се надамо? Какав се сигнал Београду крије иза имена Мајкла Јанга, ком је господар Овалног кабинета наменио амбасадорску фотељу?
За разлику од неких претходних кандидата, Мајкл Јанг није личност коју шира јавност добро познаје ни у Америци ни у Србији.
Официјелна биографија Мајкла Јанга
Званично, Јанг у Београд не долази као још један балкански емисар са старим мапама, старим рецептима и доказаним непријатељствима у коферу. Његова биографија говори пре о човеку америчког институционалног апарата који је каријеру градио на међународном праву, трговини и великим преговорима из времена када се после Хладног рата цртао нови светски поредак.
Рођен је у Калифорнији пре 77 година, дипломирао на Универзитету Бригам Јанг, а докторирао на Харварду, након чега започиње каријеру која ће га одвести и до врха америчке администрације и до чела неких од најугледнијих универзитета у Сједињеним Америчким Државама.
Почетком каријере био је правни сарадник Вилијама Ренквиста, потоњег председника Врховног суда САД, а током администрације Џорџа Буша Старијег обављао је низ високих функција у Стејт департменту. Био је заменик правног саветника, заменик подсекретара за економска и пољопривредна питања, као и амбасадор за трговину и питања животне средине. Учествовао је у неким од најважнијих међународних преговора после Хладног рата, укључујући споразуме о уједињењу Немачке, преговоре о НАФТА споразуму и Уругвајску рунду преговора која је довела до оснивања Светске трговинске организације.
Јанг је био и универзитетски човек у најдословнијем смислу: предавао је право, водио три велика америчка универзитета и свуда за собом остављао траг институционалног ширења. На Универзитету Јута подстицао је настанак нових компанија из академских истраживања и изградњу великог истраживачког простора, на Универзитету Вашингтон гурао је повезивање науке, технологије и бизниса, док је на Универзитет А&М у Тексасу радио на јачању његовог угледа као истраживачке институције прве категорије.
У његовој биографији има и необичнијих, готово филмских детаља. Током шездесетих и седамдесетих, пре него што ће постати харвардски правник, амерички преговарач и председник универзитета, радио је и као надзорник и инструктор скијања у Јути. Потомак је Бригама Јанга, једног од најпознатијих вођа мормонске заједнице, и себе је описивао као посвећеног члана мормонске вере.
Детаљи из приватног живота откривају да је био ожењен Сузан Стјуарт, коју је упознао још на Универзитету Бригам Јанг и са којом има троје деце. Развели су се 2010, а годину касније оженио је Марти Денкерс. Та веза је привукла пажњу америчких медија јер је Денкерс била студенткиња Универзитета Јута у време када је Јанг био председник те установе, док је њен бивши супруг припадао богатој породици Еклс, једном од најважнијих донатора универзитета.
Другим и званичним речима, Вашингтон у Србију не шаље човека чије је име прво везано за ровове балканске политике, већ за салоне у којима су деведесетих писана правила глобализације.
Незванична биографија Мајкла Јанга
Али Србија, наравно, никада не чита само прву страну нечије биографије, ни само њену званичну верзију.
Најзанимљивији и најважнији детаљ је онај на који је указао твитераш Давид Бабић - Мајкл Јанг је, наводно, 1996. био правни саветник специјалног подкомитета америчког Конгреса за испитивање трансфера иранског оружја босанским муслиманима.
Али та ставка, ако је тачна, није изостављена зато што је непријатна за Србију, већ зато што је непријатна за Америку – САД су званично подржавале ембарго Уједињених нација на увоз оружја за целу бившу Југославију.
Другим и незваничним речима, човек кога нам Трамп шаље већ је једном гледао у мрачни подрум америчке политике на Балкану, па питање које се намеће јесте да ли имамо разлога за бригу?
Недавно искуство са Кристофером Хилом показује да биографија не мора нужно да буде и амбасадорска судбина. Јер када се 2022. вратио у Србију, тај Кристофер Хил, на жалост по српску прозападну опозицију, није личио на оног Кристофера Хила који је крајем деведесетих био међу најгласнијим заговорницима притиска на Београд и човека чије се име у Србији дуго изговарало као синоним за политику која је завршила бомбардовањем. У Београд је дошао други Хил – дипломата који је са председником Србије Александром Вучићем покушавао да, колико је то могуће, поправља односе две земље после деценија међусобног неповерења.
Уосталом ни Америка која данас шаље амбасадора није иста она Америка из времена свог униполарног врхунца. Ера тријумфализма, у којој се веровало да Вашингтон брзо и лако може да преобликује свет по сопственој мери, доживела је озбиљан ударац. Добрим делом је управо на одбацивању такве политике и на осуђивању америчких "вечитих ратова" Доналд Трамп два пута постао председник САД.
За Србију је можда важније то што генерација америчких званичника која је професионални и политички успон везивала за ратове деведесетих одлази са сцене. Људи који су градили каријере на интервенционизму, бомбардовању Србије и политици преваспитавања Балкана, данас су углавном у пензији или пред њом. Њихово место заузимају дипломате чије су референце много чешће везане за трговину, економију, Кину и глобално надметање великих сила него за старе балканске ратове.
Управо зато није најважније питање шта је Мајкл Јанг радио 1996. године, већ какву Америку Мајкл Јанг представља 2026?