Европска унија доноси нови пакет мера који предвиђа ригорознију контролу миграција, брже депортације одбијених тражилаца азила, али и политичко отварање пута ка успостављању такозваних центара за депортацију у трећим државама. Док Европска комисија поручује да је циљ већа контрола, критичари упозоравају на измештање одговорности ван граница Уније.
Извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић каже за Радио Београд да нове мере представљају наставак политике строжег односа према миграцијама која се развија последњих неколико година. Главна намера Брисела јесте убрзавање реадмисије, будући да досадашњи систем бележи изузетно ниске проценте реализације.
"До сада реадмисија, односно удаљавање или депортација људи из Европске уније, није давала значајне резултате. Свега 20 одсто оних који су били предвиђени да буду враћени у земље одакле су дошли, је враћено", истиче Ђуровић и додаје да је европска политика управљања миграцијама практично падала на тесту враћања оних који немају основ за останак, што је довело до потпуне неефикасности.
Фокус новог концепта је на лицима која су починила кривична дела или се третирају као претња по националну безбедност и средину у којој живе. Ипак, поступак обухвата и чланове породица и децу, што отвара жестоке дебате у погледу права на породични живот, забрану тортуре и забрану колективног протеривања.
Ђуровић оцењује да су тренутне политике усмерене на посматрање целокупне миграције искључиво кроз призму безбедности. То доводи у питање низ међународних прописа, укључујући Женевску конвенцију о статусу избеглица, Повељу ЕУ о људским правима и Конвенцију Савета Европе.
Идеја о формирању центара за повратак у трећим земљама, према његовим речима, представља покушај екстернализације проблема где земља дестинације жели да се ослободи миграторног притиска и распореди га на транзитне територије.
Иако је примарни план да се ови кампови разместе око Медитеранског басена – у Африци и Азији, Балкан се не сме игнорисати. Досадашња пракса, попут споразума између Италије и Албаније, показује да ови центри могу постојати и у нашем региону.
"Ми имамо на Балкану и територију Косова, која је закључила такав сличан споразум са САД. Имамо Северну Македонију, која је водила споразуме са Великом Британијом. Не знамо какав је исход у погледу тих кампова за повратак. Такође постоји у јавности идеја да Црна Гора може да буде земља у којој ће бити стациониран један од таквих кампова, али није искључена ни Србија, а ни Босна и Херцеговина", објашњава Ђуровић, напомињући да многе земље тренутно процењују шта тиме добијају, а шта губе.
Србија се налази у специфичном и неизвесном положају, због чињенице да је последња станица пред шенгенским простором, нова правила ЕУ и граничне процедуре могу узроковати да велики број људи буде одбијен и фактички враћен преко границе у нашу земљу. Док тренутни подаци са терена показују да се мигранти у Србији задржавају кратко – један до два дана, и настављају пут уз помоћ кријумчара, од средине јуна, када почиње примена нових мера, ситуација би могла да се промени.
"Са ове две промене од средине јуна, могуће је да се деси да овде имамо, да кажем, нагомилавање људи, сада не у неком драматичном сценарију, али да имамо дуже задржавање људи и онда проблеме који иду с тим", упозорава Ђуровић.
Он указује и на регионални проблем недостатка координације.
"Србија тешко може да се ослони да по питању миграција сарађује са својим суседима, јер увек постоје тензије и одсуство слуха да се сарађује у том смислу. Такође, с једне стране, Србија има зид иза себе, а с друге стране има порозну границу. Кад кажем зид, мислим зид Европске уније на неки начин", навео је он.
Из ЕУ стижу уверавања да Србија неће бити остављена на цедилу и да ће јој бити пружена помоћ, као и да ће јужнији суседи морати да преузму део солидарног терета, али Ђуровић закључује да права слика о томе како ће се Србија носити са овим проблемом остаје да се види када почне примена.