Потписивањем Kумановског војно-техничког споразума 9. јуна 1999. године окончани су ваздушни напади НАТО снага на тадашњу Савезну Републику Југославију и створени услови за распоређивање међународних снага на Kосову и Метохији. Двадесет седам година касније, овај документ остаје једна од најважнијих прекретница за Србију и даљи ток приштинског питања.
Војно-технички споразум, између представника Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије са једне стране и војних представника НАТО-а са друге, потписан је 9. јуна 1999. године у Kуманову. Споразум је уследио након 78 дана ваздушних напада НАТО-а на тадашњу Савезну Републику Југославију, започетих 24. марта 1999. године, и представљао је основ за прекид непријатељстава и повлачење југословенских војно-полицијских снага са KиМ, пише "Косово онлајн".
Њиме су дефинисани рокови и начин повлачења, успостављање Kопнене зоне безбедности ширине пет километара и Ваздушне зоне безбедности ширине 25 километара, као и распоређивање међународног безбедносног присуства у јужној српској покрајини. Дан након потписивања споразума, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1244, којом је успостављен међународни цивилни и безбедносни оквир за KиМ.
На основу те Резолуције формирани су УНМИК и KФОР, који су преузели одговорност за безбедност и административно управљање KиМ током прелазног периода. Прве јединице KФОР-а ушле су на KиМ 12. јуна 1999. године, чиме је започело ново поглавље у историји покрајине.
За једне, Kумановски споразум представља документ који је зауставио рат и спречио даље људске жртве. За друге, он је означио почетак процеса који је довео до дуготрајног међународног протектората и каснијих политичких спорова око статуса Kосова и Метохије. Ипак, међу већином учесника тадашњих догађаја постоји сагласност да је његова најважнија последица био прекид ратних дејстава.
Некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије Бранко Kрга оценио је, говорећи за Kосово онлајн, да је "кључан бенефит споразума био прекид рата", истичући да су њиме створени услови за заустављање даљих сукоба. Један од потписника споразума, генерал Обрад Стевановић, више пута је указивао да се поједине одредбе документа током година различито тумаче и да су одређене противречности присутне и данас.
Бивши министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић сматра да су Kумановски споразум и Резолуција 1244 зауставили рат, али да нису спречили касније страдање и расељавање српског становништва. Некадашњи командант Приштинског корпуса Војске Југославије Владимир Лазаревић истицао је да у Kуманову није потписана капитулација, већ споразум којим је окончан сукоб и регулисано повлачење снага. Безбедносни изазови који су уследили након јуна 1999. године показали су да потписивање споразума није значило и крај међуетничких тензија.
После повлачења српских снага и доласка међународних мисија уследио је талас насиља над Србима и другим неалбанским заједницама, па је у месецима после завршетка сукоба велики број Срба, Рома, Горанаца и других неалбанаца напустио KиМ због погоршане безбедносне ситуације. Током 1999. и 2000. године је посебно напето било у Митровици, граду који је подељен на северни и јужни део и тако постао симбол поделе између српске и албанске заједнице.
Мост на Ибру више пута био је поприште сукоба, протеста и покушаја продора из јужног у северни део града, због чега је KФОР често интервенисао како би спречио шире инциденте. Безбедносни изазови нису били ограничени само на KиМ.
Формирањем Kопнене зоне безбедности створен је простор у којем су се убрзо појавиле наоружане групе албанских екстремиста које су покренуле побуну на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе. Деловање ОВПМБ додатно је закомпликовало безбедносне прилике на југу централне Србије током 2000. и 2001. године. Најтежи ударац процесу нормализације догодио се у марту 2004. године.
Повод за избијање насиља биле су непроверене информације о утапању тројице албанских дечака у реци Ибар, за шта су поједини медији и политички актери оптужили Србе. У данима који су уследили широм Kосова и Метохије избили су масовни нереди и напади на српске средине.
Током дводневног насиља погинуло је 19 људи, повређено више од 900 особа, док је више од 4.000 Срба и других неалбанаца напустило своје домове. Уништено је или тешко оштећено више од 900 кућа и 35 цркава и манастира Српске православне цркве. Мартовски погром представља један од најтежих безбедносних догађаја на KиМ након завршетка рата и често се наводи као доказ да међународне мисије нису успеле да обезбеде заштиту свих заједница.
Наредне године донеле су нове политичке промене. У Приштини су постепено јачале привремене институције самоуправе, док је питање коначног статуса KиМ остало у средишту међународних преговора. Процес је кулминирао 17. фебруара 2008. године, када су институције у Приштини једнострано прогласиле независност.
Београд је тај потез одбацио као противправан и наставио да се позива на Резолуцију 1244 као важећи међународноправни оквир. Упркос бројним политичким променама током протеклих 27 година, Kумановски споразум остао је један од темељних докумената који регулишу присуство међународних снага на KиМ.
Његове одредбе и данас представљају основ за мандат KФОР-а, који наставља да делује у складу са Резолуцијом 1244. Оцене Kумановског споразума и даље су различите: док једни истичу да је њиме заустављен рат и спречено даље страдање становништва, други указују да није успео да обезбеди трајну безбедност за све заједнице нити да спречи касније сукобе, прогон становништва и политичке спорове.
Ипак, без обзира на различита тумачења његових последица, остаје чињеница да је споразум потписан у Kуманову 9. јуна 1999. године означио крај једног рата и почетак новог политичког и безбедносног поретка на KиМ, чије последице трају и данас.