Навршава се 23 године од чувене руске операције "Скок на Косово", односно заузимања војног дела приштинског аеродрома "Слатина" које су извели припадници "Русбат 2", 104. ваздушно десантне дивизије Армије Руске Федерације из састава СФОР, са базом у Угљевику. Операција је, како се тврдило, била изведена у највећој тајности, иако су високи официри команде Кфора знали за њу, мада нису веровали да ће бити изведена.
Вест да су руски падобранци кренули ка КиМ изазвала је оштру реакцију НАТО-а, што је довело и до дводневне кризе која је претила да ескалира у отворени сукоб. Наредна два дана су била критична и изазвала кризу у односима Русије и НАТО, прву од окончања Хладног рата. НАТО и Американци били су бесни због ове руске подвале, пише за "Војно-политичку осматрачницу" аналитичар и уредник РТ Балкан Андреј Млакар.
Док је НАТО био усредсређен на верификацију повлачења Војске Југославије из јужне српске покрајине, у Монсу се одржавала конференција на којој је командант савезничких снага у Европи, генерал са четири звездице Весли Кларк изразио забринутост да би Русија могла да искористи свеже донету Резолуцију 1244 да добије свој сектор. Генерал Кларк је потенцирао да се Русима не сме дати сектор - иако је било планова да то буде на северу КиМ који је касније припао Французима.
На југу, тачније у Угљевику у БиХ, пуковник Сергеј Павлов, командант батаљона руских падобранаца у мисији Сфора "Русбат-2" добио је наређење да започне припрему за пут дуг 620 километара како би у рану зору 12. јуна заузео аеродром "Слатина" код Приштине пре доласка НАТО снага. Ова операција добила је кодирани назив "Скок на Косово".
У рано јутро 11. јуна батаљон је био спреман за покрет. Ознаке Сфора на оклопним возилима, камионима и теренцима биле су замењена са ознаком Кфор и војни конвој са укупно 16 борбених и 16 неборбених возила прешао је границу на Дрини, ушао у Србију и без проблема стигао у јужну српску покрајину.
Кларк у својим мемоарима пише да је за Американце највећа опасност била да Руси први стигну на приштински аеродром и полажу право на сопствени сектор. "Тад бисмо ми изгубили контролу над мисијом", написао је.
Ко је знао за акцију
Читаву акцију испланирали су, према једној верзији, Генералштаб Руске Армије заједно са Другом управом Генералштаба ВЈ, а према другој део генералштабова. Постоји и опција да нико није знао за операцију, али Млакар сматра да су знали али да су се "многи оградили и заћутали кад су кола отишла низбрдо".
Операција је била изведена без знања руског председника Бориса Јељцина и мировног преговарача Виктора Черномирдина. Неки тврде да је Јељцин знао и дао прећутну сагласност за ту операцију, за разлику од Черномирдина. Захваљујући координираној операцији и успешном маршу, аеродром је заузет 12. јуна у раним јутарњим часовима.
Колона је у Приштину стигла око 2 сата ујутру а српско становништво је изашло на улице да поздрави долазак руске војске.
"У нашем Министарству спољних послова, амерички генерали су ми предали својеврсни предлог: 'Дозвољавамо вам да један батаљон учествује у мировној операцији у америчком сектору'. Кажем: 'Зашто сте одлучили да се слажемо?' Генерал Фогелсон ми каже: 'Ово одговара вашем ставу, а пошто не желите да се потчињавате НАТО-у, вашим батаљоном неће командовати НАТО, већ амерички генерал'. Природно, нисмо се сложили са таквим предлогом. Јавио сам се министру одбране. Почео да је планира акцију. Припремили смо ноту председнику Борису Јељцину да предвиди распоређивање наших снага, нашег контингента, истовремено са НАТО снагама. Главни проблем нам је био повлачење батаљона из Босне. Планирали смо да пошаљемо три батаљона: један би слетео у Ниш, други на Слатину, а батаљон из Угљевика напредовао би и заузео свој сектор у Косовској Митровици, али пошто Румуни и Мађари нису пустили авионе са нашим војницима да лете, што је, иначе, представљало кршење међународних летова, преусмерили смо преостали батаљон, који је уместо Косовске Митровице отишао у Приштину. Циљ нам је био да преузмемо контролу над главним војним објектом на Косову – ово је једино узлетиште на које су могли да слете војни авиони", испричао је генерал Леонид Ивашов, шеф Главног директората за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије.
Амерички угао
"Ова ситуација је била стратешки изазов за Алијансу. Претња успостављања руског сектора на северу Косова довела је у опасност целокупну премису Кфора. Веровао сам да се у таквој ситуацији налазимо зато што Запад није био довољно чврст према ономе што смо знали да је нама супротан руски план. Руси су нас прилично отворено и грубо упозорили да се не слажу са НАТО контролом над мисијом, али ми смо цинцулирали око формулација. Оставили смо им превише информација за тумачење, што је могло довести до поделе покрајине… Стигли су извештаји да руски војни авиони полећу из Москве и да покушавају да уђу у мађарски ваздушни простор… Ако Руси заиста хоће да уђу и успоставе везу преко границе, чак и ако бисмо ми блокирали аеродром, и пободу своју заставу, појачања би могла долетети на аеродроме у Србији, и довести се оданде. Према томе постојали су изгледи да будемо изиграни чак иако прихватимо аеродром", написао је у својој књизи "Модерно ратовање" генерал Кларк.
У суботу ујутро имали смо индиције да и друга група Руса напушта Босну да би се пребацили на приштински аеродром, а мени су и даље пристизали показатељи да Руси намеравају да групу која је на аеродрому појачају ваздушним путем и доведу падобранске трупе право из Москве….Неки су спекулисали да је цела акција војни удар.. А онда је у 10.20 Мајк Џексон позвао и рекао да му је руски војни аташе у Македонији управо предао писмо у коме се истиче да је приштински аеродром у рукама руског Министарства одбране, пише Кларк.
"'Мајк одбаци то писмо. Пронађи типа који ти га је предао и врати му га', рекао сам. Рекао је да ће покушати… У међувремену наставио сам да позивам начелнике одбране и амбасадоре у Мађарској, Румунији и Бугарској да их умирим и затражим да нас и даље подржавају држећи своје ваздушне просторе и даље затвореним…. Касно поподне јединице НАТО примицале су се аеродрому. Време се покварило.. Џексон је јавио да намерава да у седам увече одржи на аеродрому конференцију за штампу… 'Џиме хоћу да употребиш 'апаче' и да током вечерњих и ноћних сати блокираш писте у Приштини тако да транспортни авиони ИЛ-76 не могу да слете…'", написао је Кларк.
Даље наводи да је у Џексонов штаб у напуштеној фабрици обуће стигао у тренутку када се окончавало његово јутарње ажурирање информација.
"Кад смо ушли у његову канцеларију искрено смо разговарали… Разменили смо гледишта о улози Вашингтона спрам улоге Брисела, овлашћења стратешког команданта спрам одговорности команданта на терену, о природи саме кризе и о њеним апликацијама. Била је то брза размена мишљења, и ускоро је постала сувише лична због чега ми је било жао, али то нисам могао да спречим."
"Господине, више нећу да примам наређења од Вашингтона", рекао је Џексон.
"Мајк ово нису наређења из Вашингтона, она потичу од мене."
"По чијем овлашћењу?"
"По овлашћењу мене као САЦЕУР-а"
"Ви немате то овлашћење"
"Ја имам то овлашћење. У овоме иза мене стоји генерални секретар."
"Господине ја нећу да отпочнем трећи светски рат због вас…"
Ово је почело да измиче контроли и ја сам покушао да спустим лопту. "Мајк, не тражим од вас да отпочнете трећи светски рат", рекао сам. "Тражим од вас да блокирате писте тако да не морамо да се суочавамо са проблемом који би могао да изазове кризу.. То не мора бити конфронтација.. Имаћете положај. То би за вас морао да буде изазов." Покушао сам да разрешим појединости док сам размишљао о могућностима.
"Господине ја сам генерал са три звездице, не можете ми издавати таква наређења… Ја сам просуђујем."
"Мајк ја сам генерал са четири звездице и могу да вам налажем такве ствари."
"Био је то судар гледишта и командних стилова, искуства и намере и осећао сам судар настао из умора и фрустрације… Одвратили смо Русију од првобитно планираног броја од 10.000 војника и смањили тај број на 3.600", написао је генерал Клакр у својој књизи "Модерно ратовање".
Пад "херкулеса" или о важности ратне среће
Лондонски "Тајмс" крајем октобра 1999. објавио је вест да је генерал Мајк Џексон ангажовао специјалце САС да заузму аеродром "Слатину". Међутим, транспортни авион Ц-130 "херкулес" се срушио непосредно по полетању. У њему је изгорела комплетна опрема за 12 специјалаца, а у паду је један припадник САС-а тешко повређен. Од тада се спекулише да би Британци, да транспортни авион није пао, заузели Слатину пре Руса. Овај догађај показао је да је у рату важно имати и ратну срећу, закључује Млакар.