У Дервенту треба да стигне група америчких тужилаца који истражују злочине над Србима у логорима Рабић и Дом војске, које су 1992. године формирале хрватско-муслиманске формације.
Позиве да сведоче добило је седам бивших логораша. Подржавају долазак америчких истражилаца, али и изражавају сумњу да ће злочинци, буду ли изручени правосуђу БиХ, добити адекватне казне, преноси РТРС.
Према сазнањима Удружења логораша, амерички истражиоци истражују неке од злочинаца над Србима који су настањени у Сједињеним Америчким Државама. Након рата побегли су у ту земљу уверени да их рука правде тамо неће стићи.
"Има њих још тамо, али не знам број и колико их се крије. Неки су чак мењали имена, али желим да захвалим тужилаштву у Америци, долази их четворо или петоро, што су се заинтересовали, што хоће да виде шта се то дешавало у Дервенти и какви су злочини почињени", казао је Драго Кнежевић из Удружења логораша.
О злочинима над српским цивилима имаће и те како шта да чују. Један од логораша био је и Остоја Шарчевић. Хангари у Рабићу и подруми Дома војске, свакодневна премлаћивања, иживљавања, психичке тортуре - све то оставило је трага на здравље до краја живота.
"Ја сам са својих 80 килограма дотеран на 48 килограма за 55 дана логоровања. Сва су ми ребра поломљена док сам био у логору, оштећена кичма... Ударио ме неки Јозо Јерковић иза врата и дан-данас могу се увредити у тај пршљен. Патим од несанице, презнојавања, свега има... Шта смо преживели то не може жив човек замислити", прича Шарчевић.
И Кнежевић је прошао голготу.
"Наредили ми да клекнем, дали ми пиштољ да се убијем, каже 'убиј се, свеједно је готово, теби више нема живота'. Сад размишљам како сам то могао уопште да урадим. Узео сам пиштољ, ставио на слепоочницу, помислио на жену и децу, повукао, кад он опали напразно", прича Кнежевић.
Највише боли, кажу, што су крвници били дојучерашње комшије, људи којима би требало веровати. Неки од њих су осуђени. У Америци су се крили и злогласна Азра Башић и Алмаз Незировић. Након изручења БиХ правосуђу добили су симболичне казне што посебно боли логораше.
"Година или две затвора, то је ништа. За три метра дрва одеш пола године у затвор, тако да су то никакве казне, али ајд нек се бар каже да је био злочинац и да је мучио људе", каже Шарчевић.
Логораши наводе пример једног од браће Скелић који је за злочине добио симболичних годину дана, а његов брат близанац још је на слободи. И он се вероватно, кажу, крије у Америци. Ипак, за српске логораше највећа срамота надлежних институција је та што нико није одговарао за истребљење целих породица.
Ћудићи, Живковићи, Зорићи - нити су остали потомци нити су кажњени они који су их побили.