На данашњи дан, 28. јула 1944. године, пре равно 82 годинe, у селу Велика у Црној Гори почињен је један од највећих злочина над цивилним становништвом у Другом светском рату.
Припадници 21. "Скендербег" СС и 7. "Принц Еуген" СС дивизије у којима су командовали пробрани Немци, а војници били углавном Албанци са Косова, из Албаније, муслимани из Плава, околине, за два сата и 15 минута измасакрирали су, живе спаљивали, на најзверскије начине побили, по једним подацима око 500, по другим више од 620 мештана, међу њима и 128 деце, много жена, стараца, распорили пет трудница...
Претходног дана 27. јула, кроз село је протурен глас, од комшија из Плава, да жене и деца слободно седе у кућама, да их нико неће дирати, да ће војска попалити само куће које затекне празне.
Историјски подаци додају да су јединице "Скендербег" и "Принц Еуген" дивизија, које су претходно претрпеле осетне губитке у борбама са партизанима и које су се повлачиле преко Чакора, претходно, послале у Велику изасланике, Саит Хоџу и Османа Растодера да обавесте народ у селу да наилази војска која је цивилизована и која никога неће дирати, да народ остане у селу, и да пред војску изнесу шта имају, да се војска нахрани.
И, мештани су поверовали комшијама, многе од њих познавали су од раније. Мислили су да оно што они не би урадили комшијама, ни комшије неће урадити њима. По кућама широм села напекли су хлебова да дочекају војску која је долазила, да покушају да купе милост.
А, милости није било.
Чак се и део оних који су били у збегу, у шуми изнад, вратио у село. Само ретки су се склонили, посакривали око села.
"Народ није умео да бежи", сведочио је у филму "Велика – велики злочин" један од преживелих.
По другим сведочењима очевидаца, тог јутра, на путу испод села виђен је командант немачких трупа Аугуст Шмитхубер како је из возила у покрету подигао два прста и својој војсци дао знак да имају два сата да по селу "раде шта хоће"!
Ужасе Велике и данас 82 године касније, тешко је појмити, разумети. Како словесно биће, ако је тог јутра у Велици било словесних, може тако нешто да уради.
Дечаку Мату Симоновићу, жива је и данас прича у селу, одсекли су обе ноге и онда измрцварено тело окачили на шљиву. Дечачићу Тому Вучетићу одрали су кожу са лица, десну руку поломили на три места, невино дете умрло је у најгорим мукама... У кући Томице Гојковића затекло се 15 деце, две девојке, пет жена и један старац. Од њих 23 преживело је четворо. Џелати су их ређали по величини уз зид куће па онда стрељали.
Ретки мештани чудом Божијим остајали су живи. Стевка Симоновић успела је да се сакрије у оближњој колиби и да је не нађу, Момо Гојковић остао је испод леша стрељане бабе, Дола Гојковић пала је после рафала преко најмлађег сина и тако дете спасила сигурне смрти.
Милеву и Новку Сташевић војници су живе убациле у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Сташевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њених родитеља, несрећна жена жива је изгорела у родитељском дому.
У кући Алексе Гојковића убијено је осморо. У кући Пунише Вучетића двадесеторо. Лепу Раденовић са двоје унучади бацили су у ватру, осталима су се смиловали, побили су их рафалима.
"Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје дјеце", стоји у једном од записа о жртвама Велике.
У кући Живаљевића на Папратишту било је 18-оро, деца, четири девојке, три жене. Од њих 18 убијено је десеторо, троје је рањено, петоро је некако успело да побегне.
Миличку Кнежевићу тог дана убијене су жена, ћерка која је исечена ножевима, сина су му бацили у ватру. Ракиту Кнежевић зверски су убили док је једну ћерку држала у наручју, другу за руку.
Душану Симовићу убијено је седморо чланова породице. Синове, дечачиће, поклали су и повешали о шљивове гране.
У Горњој Рженици крај Велике у кући Радоње Лалевића убијено је 25 њих, 12 жена и 13 деце. У кући Лека Попадића побили су жене и децу које су затекли унутра а онда кућу запалили.
Пред сведочењима преживелих Величана памет стаје.
"Док је горела, жена је пиштала да се чуло до неба. Једно дете су заклали па обесили на шљиву. Испод те шљиве, после, годинама није расла трава", сведочила је у филму РТЦГ "Велика – велики злочин", Дара Кнежевић која је преживела злочин у Велици.
У Томовићима, Вучетићима, Гојковићима тек је по неко преживео.
Зарад братства и јединства о злочину у Велици после рата углавном и понајвише се ћутало. За трећи по реду покољ у Европи када се рачуна број жртава на број становника села није се знало. Велика није уврштена на карту нацистичких злочина у Европи. О истрази, откривању злочинаца, правди, није било ни речи. Злочинци, и они из околине, за које се знало, умирали су у својим кућама, окружени својим породицама. Тек је командант "Принц Еуген" дивизије Ханс Шмитхубер ухваћен и после рата због злочина његове јединице стрељан као ратни злочинац.
О Велици су се после рата усудили да пишу, поред ретких других, Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић, а Вељко Мијовић објавио је роман "Црни вјетар" у коме је описао масакр у Велици. У роману су објављена бројна имена и злочинаца и побијених мештана.
Тела стотина масакрираних мештана, сведочили су касније преживели, сахрањена су углавном деветог дана по злочину. Била су у такво стању да је било тешко разазнати о коме се ради, кости су биле измешане у изгорелим кућама.
Скупштина Црне Горе усвојила је 30. јула 2022. године Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици. Новија истраживања говоре да је на том подручје у више напада страдало више од хиљаду људи, од којих више од 200 деце.