Била је јесен 2011. Притисла помрчина Ибарски Колашин. Одоздо од Јужне Митровице ка српским барикадама у Зупчу и Јагњеници стизала је војска. Оклопљени. Напред истурили штитове. Натукли шлемове. Између штитова вире пушке.
"Идите кућама, ово је војна зона", орило је из звучника постављеног на кров војног камионета.
"Ово је моја њива", шкрипао је зубима један од Срба са барикаде.
"Идите кућама, ово је војна зона"
"Не газите ми њиву, сунце вам ј... крваво!"
Ромињала је кишица. Црна као и јутро. Испред војног кордона, крај цокула, на црној земљи и леденом асфалту, испред истурених штитова и пушчаних цеви лежали су људи.
"Газите, ја одавде немам куд".
Из црнила далеког јутра, од југа, урлали су мотори тенкова и борних кола. До барикаде, даље ником није падало на памет да крену, да изда такву команду.
Долазио је и неки немачки пуковник да прича са Србима, да убеђује и прети, нико се није помакао. Довезли су и тенкове до испред барикаде на Јагњеници, покушали да одгурају камион који је блокирао пут. Са друге стране, Колашнинци су плећима држали камион. И, нису га померили.
"Ишао сам у мрак да се накукам и исплачем за Косовом и мојом кућом и мојом фамилијом, да ме нико не види, онда сам се вратио на барикаду", причао ми је тада, те 2011, познаник, Колашинац из Зубиног Потока, налакћен на балване послагане преко магистралне на Зупчу.
Јутрос и јуче и прекјуче и ових несрећних дана том истом магистралом шпартају албански специјалци из Приштине у џиповима.
"Дошло је наше време", рекли су Србима којима већ три недеље, једну по једну, руше викендице и куће по Газиводама, горе ка Брњаку.
Прекјуче је у Зубином Потоку био Аљбин Курти.
"Да сеири и смеје се нама Србима у лице. Да нам прети и понижава нас", прича ми данас телефоном, онај исти познаник са барикаде.
За последњих десетак дана тројица Срба из Зубиног Потока су ухапшени, више њих привођено на информативне разговоре. Оптужбе тешке да теже не могу бити – за наводне ратне злочине. Нашли сведоке и очевице после 27 година.
Око градића на северу, по српским селима размилели се специјалци, грађевинске машине, траже, наводно, масовне гробнице.
"Атмосфера тешка да тежа не може бити. Ломе нам кичму, нама Колашинцима. Рачунају да су завршили посао у Северној Митровици па кренули на Колашин. Подивљали, полудели од моћи, од силе, од мржње, наслађују се нашим невољама и притежу обруч", прича ми познаник.
Чујем како шкрипи зубима у слушалицу.
У град, у околна села до Брњака, Зупча и Јагњенице, до Чабре, међу Србе увукао се страх.
"Од хапшења двојице наших Срба, пар десетина људи напустило је већ Зубин Поток. Стрепе људи иако знају да никакав злочин нису починили, да се ни о кога нису огрешили. Само ретки кажу, нисам крив, ништа нисам урадио, нек хапсе, и остају. Остају и чекају да и пред њихову кућу стигне џип, да окривљеног Србина ухвате, савију му главу на прса и потерају у Митровицу или у Приштину", прича.
Од јуна траје систематско чишћење обала Газивода. У три таласа срушено је 17 српских кућа и викендица. Седамнаест српских породица немају где да се врате. Решење о рушењу стигло и Ђукићима из Ковача крај Зубиног Потока. Не знају да ли ће Свету Петку, преславу, имати где да дочекају.
Сила Бога не моли. Џаба што су кућу пред коју ће за који дан багери изградили на својој дедовини, на земљи која је 1973. експроприсана а затим 1997. године правоснажним решењем враћена Ђокићима. То решење рушитеље не занима. Као што нема ни одговора како је то, када и ко у катастарске уписао власништво компаније "Ибар Лепанац" над спорном земљом. Ко их је укњижио? На основу чега?
И Јакшићи су хотел "Језеро" деценијама градили и дограђивали на земљи прадедова, хотел који је пре који дан срушен до темеља. Без решења, док су Јакшићи чекали 12. август за када је у суду заказано рочиште о спорној парцели.
"Не раде ово случајно! Ломе кичму Ибарском Колашину. Смишљено, систематски. Руше, хапсе, оптужују, прете, демонстрирају силу, смеју нам се у лице, понижавају нас. Чисте терен од Срба", понавља познаник, да не заборавим и да напишем.
Србима у селима Резала и Ковачи, ових дана стижу нова решења са позивом да сами уклоне своје куће са обале Газивода или ће то урадити багери из Приштине. Само што је сада скраћен рок. Претходно, за оних 17 кућа и викендица рок је био 15 дана од дана достављања решења, сада је скраћен на седам, осмог, пред викендице ће стићи тешка механизација. Онима којима су куће порушене у међувремену стигла решења, казне од по 2.000 евра. Да сами плате рушење својих кућа.
"Ругају нам се. Смеју у лице. Дошло је њихово време. Гледам их по Зубином Потоку како шетају, шепуре се просто опијени својом моћи. Колико је само мржње и потцењивања према нама у њиховим погледима", вели ми саговорник.
Једну од срушених кућа на обали Газивода, горе изнад Зубиног Потока, направио Србин из Вучитрна. Ту се скућио пошто му је кућа у старом завичају, крај Вучитрна два пута порушена. Први пут у лето 1999. године, он се вратио, обновио је, други пут у Погрому 2004. године. После се више није враћао. Скућио се крај Газивода, ту живео са супругом и децом, никог није дирао, земљу добио од "Србија шума", сада му кућу срушили по трећи пут.
"И, упутили му поруку, као и свима нама осталима, да идемо, да оно што је наше није у ствари наше него њихово. Дошло њихово време. И људи одлазе. Трпели би терор, али, нису нам деца дужна то да трпе, да расту без снова, без права на будућност", каже ми.
Чисто сумња, наставља, да су се акције рушења српских кућа и викендица на Газиводама и акције хапшења у Зубином Потоку, прекопавања око града, посета Куртија, временски случајно поклопиле.
"Све је то део истог удара. Ломљење кичме Ибарском Колашину. Покушај да Србима задају завршни ударац. Циљ је да нас добро уздрмају, да нам упуте поруку да нас неће оставити на миру све док не одемо", прича овај Колашинац.
То што су власници кућа и викендица који су добили упозорење пред рушење достављали документацију на приложене адресе, што њихови правни заступници тврде да за рушења нема никаквог правног основа, нема извршних судских пресуда, што се после рушења 17 објеката напокон огласила и ЕУ, затражила да се рушења обуставе, не даје ама баш никакве резултате.
"Чисто сумњам да Курти то ради сам, да није добио зелено светло од оних који га, наводно, сада позивају да стане са рушењима. Да стане пошто је 17 српских објеката срушено? А што би стао? Он етнички чисти овај простор, једне ће похапсити, друге натерати да оду, треће застрашити. Па, јесу ли пре пар година, Србима староседеоцима у Горњем Јасеновику отели хектаре земље, изградили војну базу, никоме не дозвољавају приступ том простору, и – ником ништа. Од повратка Срба у срушене објекте на Газиводама такође нема ништа и то Курти одлично зна", каже саговорник.
Викендице по Газиводама руше непознати људи, непознати људи доносе Србима решења о рушењу на кућни праг, непознати људи патролирају Зубиним Потоком, путевима око града, непознати хапсе, непознати прекопавају наводне ратне гробнице. Окупација у пуном капацитету.
Саговорник још прича да је осећај неизвесности, страха, који се осећа на сваком кораку у Ибарском Колашину тешко описати. Тај осећај стеже плућа, везује чвор у стомаку, не да заспати нити се одморити.
Ломљење кичме Ибарском Колашину.