"Ја не знам шта да радим! Ја немам куд". Изговара ово ноћас у шок соби Клиничко-болничког центра у Северној Митровици Ненад Рашковић, Србин из Дрена крај Зубиног Потока, који сат пошто су га везаног за букву, са крпом преко уста да се не чују његови јауци, тројица албанских полицајаца зверски тукли цревом за воду од пола цола. И након што су му обећали да ће доћи поново.
У овој реченици сва судбина Срба на Косову и Метохији. "Ја немам куд! Ја не знам шта да радим".
Ненадов глас из болесничке постеље мио и богобојажљив, уплашен. Ни мржње ни озлојеђености чак, ни позива на освету. Ни вапаја, ни молбе за помоћ, пре глас праштања, констатација – ја више "немам куд!"
А они су обећали да ће доћи поново. Леђа и ребра одрани су му од батина. Тукли су га и понижавали пред женом и децом. Репетирали пиштољ, тражили пушку коју он нема, оптужили га за ратни злочин, а Ненад за време рата није ни био на Косову и Метохији.
Док су Ненада тукли у кући његова деца су плакала.
"Кад човека сатераш у ћошак, његова последња реченица није ни молба за спас, нити вапај у помоћ, већ уздах очаја: 'Ја више немам куд'. Та тешка истина, изречена у неколико речи, сажима сву муку и распеће које наш народ на Косову и Метохији не носи само ове године, нити ове деценије, већ читав један век непрекидног страдања", каже за РТ Балкан књижевник Ненад Милкић, аутор неколико романа о Кошарама, страдању Срба на Косову и Метохији.
За Милкића, Рашковићева реченица "није позив на одбрану, нити је чекање правде".
"То је оно сурово помирење са судбином, тренутак када човек прими крст који му је дат и понесе га даље кроз живот. Модрице на том претученом телу нису само модрице једног човека, то су ожиљци целе наше историје и то су ударци који бриде на образу свакога од нас. Они који данас окрећу главу и праве се да не виде оног ко је остао без излаза, заборављају да се сутра и сами могу наћи у истој тој ситуацији и изговорити исту реченицу. Зато се на крају намеће једно горко питање: 'Имаш ли ти, Србине, ти који читаш ово, куд и где ћеш када зло стигне пред твоја врата?'", закључује Милкић.
Нема ни пола године од када је на прелазу Бела земља пребијен Србин из Паралова Бојан Здравковић. Бојан је са дементним оцем пошао у Бујановац по лекове, стричевим колима, без овлашћења. На прелазу га је зауставио косовски полицајац и на Бојанову молбу да га пусти, одвео га је између контејнера, тамо му ударио два шамара, ишутирао га ногама, а затим му, док се Бојан враћао у кола псовао "српску мајку" и све друго "српско" по реду. Затим су и Бојану и његовом дементном оцу ставили лисице на руке, саслушавали их у контејнеру пар сати.
Нема ни три – четири године како је код Штрпца Албанац, припадник тзв. косовских безбедносних снага из пиштоља пуцао и раније двојицу српских дечака док су из шуме, на Бадње јутро, кући носили бадњаке. После су се дечаци дуго опорављали од рана, ране у души никад се неће зацелити, а Албанац је убрзо по хапшењу пуштен кући, пресуде још нема.
Ненаду Рашковићу из Дрена пресуђено је синоћ у шуми крај села, док су га везаног за букву тукли гуменим цревом. И пре тога шамарали, ударали песницама и понижавали пред женом и децом. До јуче, Ненад је мирно живео у свом селу, са супругом Албанком из Албаније, гајио децу, чувао овце, косио ливаде и мислио да ће га оставити на миру.
Нису. Јуче су му дошли на праг и оставили му поруку да од мирног живота њега и његове породице нема ништа. Да ће доћи поново. Ненад у својој кући, ни он ни његова жена и деца неће више мирно заспати. Скакаће из кревета на сваки шум око куће. Као и Бојан Здравковић и они дечаци са бадњацима. Како, уосталом, и сви Срби по Косову и Метохији. Јер, никад се не зна кад ће са лисицама и цревом од пола цола закуцати на чија врата.
"Није нам још дошло у главу, а и неће још дуго, да су синоћ у Дрену, у шуми, тукли сваког од нас Срба појединачно. И нас са Косова и Метохије који смо овде остали и вас по централној Србији, тамо, с друге стране Јариња и Брњака, Мердара и Беле Земље. И оне наше што су отишли одавде и мисле да су се спасили", понавља ми јутрос Милкићеве речи дугогодишњи пријатељ, Србин из Северне Митровице.
А у полицији тзв. Косова јутрос веле да нису чули да је неко, неког тукао у Зубином Потоку ноћас. "Нити више овде могу, нити имам куд", реченица је коју све чешће бележим после разговора са Србима на Косову и Метохији.
"Сваки дан причам са собом, са супругом, шта да радимо. Јесмо ли добри родитељи ако нам деца расту у оваквој атмосфери, јесу ли заслужила боље, а јесмо ли нас двоје добри људи ако одемо и оставимо родну кућу, њиву, гробове предака, икону? Овде нам кажу да ово није наше, да је њихово, кад пређемо преко, у Србију, тамо нас зову косоварима, дођошима, пречанима, пљују на нас, оптужују нас да смо продали земљу, узели огромне паре, да смо сами криви за све што нас је снашло, да смо њима у Србији само терет... 'Доста више са тим Косовом', веле нам у нашој Србији. Нема нам мира ни тамо ни овамо", давно ми је кроз горке мушке сузе испричао један од тих Срба.
Рођен је и читав живот провео на Косову и Метохији, ту одрастао, ту остао, ту гаји своју децу, тек у последње време почео да размишља о одласку. Слике леђа Србина Ненада Рашковића су узнемиравајуће. Лакше је окренути главу него их гледати. Гумено црево од пола цола кида кожу, оставља као зифт црне подливе. То гумено цревно помера јетру и и бубреге.
"'Ја немам куд', је реченица људи који живе у привидној слободи. То је најтежи облик преживљавања. Да је Ненад у затвору било би му лакше, јер постоје правила и рокови и он би знао шта да ради са собом. Он живи у оквирима косовских савршених – европских закона – и може да иде да се жали у ПИК (Полицијски инспекторат Косова). Шта ће тамо добити: изводе о правима грађанина из Париза или Лондона. Вратиће се са још тамнијим унутрашњим, душевним модрицама", каже за РТ Балкан књижевник и новинар Живојин Ракочевић који живи у српској енклави у Грачанци.
Наш саговорник констатује да су од Ненада "тражили нешто за шта су знали да нема и крвнички га унаказили – по европским правилима".
"Ненаду Рашковићу је жена Албанка, за њу су рекли да ће је отерати у Албанију, јер су они господари и савршених закона и живота. Можда је и тај брак био мотив више, за пребијање. Кад су рушили викендице око језера Газиводе и кад су Срби покушавали да покажу нека документа, и косовска, да се заштите и оспоре рушење, неколико пута су полицајци поновили: 'Сад је наше време!'", наставља Ракочевић.
Додаје да да му је јасно и логично да Рашковић каже: 'Ја немам куд!".
"Остао је сам са собом и понижењем у привидној слободи. Изгледа да као да је све јасно: ми немамо куд са Косовом и Метохијом јер је оно постало живот, Албанци не знају шта ће с невиним Рашковићем, са Србима који ту живе, а понајмање знају шта да ураде са тзв. Косовом, са институцијама, законима, туђим модрицама и трпљењем, које ће се сигурно претворити у слободу", закључује Живојин Ракочевић.