Француски лист "Фигаро" објавио је опширну репортажу о Србима на Косову и Метохији, називајући их последњим Мохиканцима овог краја.
Лист констатује да само мањински део Срба још увек живи у урбаним срединама на КиМ, укључујући око 30.000 у северном делу Косовске Митровице, док се на прсте обе руке могу набројати они који су настањени у Приштини, Призрену или Пећи.
Остали Срби, око 80.000, живи јужно од реке Ибар, у руралним срединама, и раштркани су по КиМ где је неколико стотина улица и тргова променило називе од краја сукоба. Истовремено је подигнуто неколико стотина споменика у част албанским борцима Ослободилачке војске Косова (ОВК), наводи француски лист.
"По блатњавим ципелама препознајемо Србе на ретким сусретима унутар заједнице које организују међународна заједница и цивилно друштво", огорчено је испричао Живојин Ракочевић, директор Културног центра Грачанице.
Директор радија Гораждевца код Пећи Дарко Димитријевић изјавио је француском листу да се често помиње термин енклава, мада сматра да је погоднији термин гето.
Фигаро истиче да је у Пећи, седишту Српске православне патријаршије, некада живело око 30.000 Срба, а сада живе само један свештеник, два старија брачна пара и неколико монахиња.
Гораждевац је такође остао без становништва, 2000. године село је имало 1.200 становника, а данас једва 750 људи.
"И даље верујем да је суживот могућ, aли последњих година ситуација се погоршала. Срби живе између чекића Приштине и наковња Београда. Већина Албанаца негира српску културу на овој територији и жели монопол власти. Сметња смо и Београду који се помирио са нашим нестанком", рекао је Димитријевић.
Учитељица у пензији Момирка Вукмировић, једина је Српкиња која се вратила да живи у селу Витомирица код Пећи, које данас насељавају Албанци и Бошњаци.
Она је после литургије у манастиру Високих Дечана, који чувају војници Кфора, рекла да је у Витомирици већ два месеца и да за сада није имала никаквих проблема.
"Комшије које су дошле из БиХ и које сам познавала од раније, понекад ми дођу у госте. Седнемо, пијемо кафу, причамо о старим добрим временима и о онима којих нема. Немам контакта са Албанцима у селу. Ту је само Идриз, млади комшија којег познајем од када је био мали и који је обећао да ће доћи да ме види", рекла је учитељица.
Изразила је уверење да се може живети заједно и додала да се не треба обазирати ако то некоме смета, додао је француски лист.
Сви Срби из села Осојане побегли су 1999. године из страха од одмазде, али су се многи вратили већ 2001. године да поново саграде готово све уништене зграде. Они су тада били "пионири покрета повратка за који се надало да ће бити велики", навео је Фигаро.
Данило Ђурић, тридесетогодишњак, водич у Зубином Потоку и реп композитор, страхује да ускоро више неће моћи да остане у селу.
Без изгледа за будућност, већина младих људи његових година је већ отишла.
"Срби на југу су желели да се интегришу у Косово. Полагали смо велике наде када је Аљбин Курти постао премијер 2021. године, али ништа се није догодило", испричао је он за француски лист.
"Приштина жели да нас се отараси и по сваку цену да успостави апсолутну контролу над севером, док Београд и Српска листа воде политику ватрогасаца пиромана и користе нас као пиуне у преговорима", навео је Ђурић.
Такав став има и Марко Јакшић, судија у северном делу Косовске Митровице, где постоји графит "Ово је Србија". Он је рекао да је у новембру дао оставку на своју функцију, као и сви државни службеници Србије на северу.
Јакшић (39) рекао је да је крајем децембра био и на барикадама на административним прелазима.
"Покушавао сам да учествујем у интеграцији, у разним комисијама, али је јасно да мултиетничко Косово, где би Срби имали једнака права, постоји само на папиру. Упркос свему, председник Србије Александар Вучић спреман је да потпише историјски споразум са Приштином. То је издаја", оценио је Јакшић.
Да ли би Заједница српских општина предвиђена споразумом била решење? За Кабета Воута, из организације Актив у Митровици, која је посвећена артикулисању и идентификовању проблема са којима се суочавају мањине, извесно је да би "тај институционални кишобран омогућио да се заштите њихова права и да се осећају сигурније".
"Пре неколико година људи су лакше пролазили митровачким мостом. Чуо се албански језик на северу и српски на југу. То није било помирење, већ нормализација. Доласком на власт Аљбина Куртија поново се јавља непопустљивост, умножавање полицијских интервенција, са маскама и јуришним пушкама", рекао је Јакшић.
Према његовима речима, наметнула се "националистичка струја која не слуша ни неалбанске заједнице, ни Србе, ни Горанце, ни Роме, ни Бошњаке, па чак ни цивилно друштво".
"То подстиче некажњивост, као што је био случај са одлуком Уставног суда који је пресудио у корист православног манастира Дечани, који је тражио враћање његова 23 хектара имовине, али Приштина ипак одбија да спроведе ту одлуку", додао је Јакшић, преноси Фигаро.