Место - Специјални суд у Хагу. Време - 16.9.2026. године у 10 часова, трећину века после злочина терористичке ОВК над Србима на Косову и Метохији. Ликови - команданти паравојске Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими, Јакуп Краснићи, судско веће, породице убијених Срба које тако дуго чекају макар неку правду и Албанци који желе ослобађање и повратак терориста на власт лажне државе.
Какво ће бити прво полувреме завршног чина сазнаћемо после удара чекића судије и изношења првостепене пресуде "четворки" која се терети за ратни злочин и најмање 102 убиства Срба, неалбанаца и "нелојалних" Албанаца.
Тужилаштво је у завршној речи тражило по 45 година за свакога појединачно. Тачи и остали су ухапшени 2020. године и од тада су у притвору.
Оптужница у 10 тачака терети "четворку" за прогон на политичкој и етничкој основи, затварање, незаконито хапшење и притварање, друге нехумане поступке, окрутно поступање, присилни нестанак, мучења и убиства у 42 нелегална притвора тзв. ОВК на КиМ и у Албанији над приближно 407 притвореника, од којих је најмање 102 убијено, од марта 1998. до септембра 1999. године. Као саучесници у злочиначком удружењу, у оптужници су наведени и официри тзв. ОВК: Азем Суља, Љах Брахимај, Фатмир Љимај, Сулејман Сељими, Рустем Мустафа, Шукри Буја, Љатиф Гаши и Сабит Геци.
"Када је један затвореник питао да добије воду натерали су га да попије разређивач. Члан ОВК наредио је двојици притвореника да се скину и имају секс. У ћелијама су нападали слепи мишеви - свуда по телу. Ударани су чекићем. Цигарете су им гашене по кожи", само је један део оптужнице где се описује малтретирање затвореника у Призрену.
Спомињу се страдања у Ликовцу, Лапушнику, Клечки, стрељање на Брду Бериша, логори северу Албанији... На списку убијених је 15 чланова породице Костић, који су сахрањени у истом дану, 2006. године у Београду, након што су пронађени у пећини Волујак. Ова породица је симбол српског страдања на КиМ.
Током процеса који је почео 2023. године, у судници су говорила 134 сведока од којих је 125 позвало тужилаштво, двоје заступник жртава, а седам одбрана. Такође, 164 изјаве сведока усвојене су у писаном облику. То значи да је у процесу учествовало 298 сведока. Тужилаштво је током процеса доказивало да је тзв. ОВК чинила злочине са циљем да преузме тоталну контролу над КиМ, да су сви који су се томе противили сматрани непријатељима и да је паравојска имала хијерархију.
Срби сведоци су током суђења оживљавали своје, као и слике страдања најмилијих. Неки од њих и даље чекају кости како би их сахранили у вечну кућу. Албанци су махом причали да се не сећају догађаја из рата, говорећи да су приче о акцијама тзв. ОВК, којима су се хвалили, служиле за "дизање морала" и биле преувеличане. Пред судијама су се појавили и сведоци одбране, добро позната лица попут Кристофера Хила, Веслија Кларка и Џејмса Рубина, који су о Тачију, говорили да се ни за шта није питао, те да је командант Змија (ратно име Тачија), фини, углађени господин који више личи на професора него ратника.
Силвана Маринковић из Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији рекла је за РТ Балкан да очекује да четворица терориста буду осуђени онолико времена колико су провели у притвору. Њен муж Горан је отет 19. јуна 1999. године. И даље трага за његовим телом како би макар имао вечну кућу.
"Оптужница не третира све злочине који су почињени над Србима, а има их на хиљаде, већ се бави десетином случајева. Могуће је и да их ослободе. Нема сумње да су они били команданти тзв. ОВК и и да се све дешавало под командом Тачија и осталих. Оптужница се више бави злочинима над нелојалним Албанцима политици УЧК. Видећемо шта ће бити, али мишљење већине је да ће бити осуђени онолико колико су у затвору", навела је и додала да га можда неће стићи овоземаљска правда, али да "Божија стигне све".
Маринковићева живи у Грачаници. Како је истакла, атмосфера је напета.
Адвокат Тома Фила рекао је за РТ Балкан да ће пресуда да буде толика да покрије притвор, можда коју годину више.
"Запад њих штити одувек, то смо видели по разним пресудама, од ослобађања Рамуша Харадинаја, па даље. Ја сам питао тужиоца Хашког трибунала Карлу дел Понте што не терете тзв. ОВК, рекла ми је: 'Зато што нису имали хијерархију.' Они су то гледали као да су неке банде нападале, које нису имале организациону структуру. Онда сам пронашао Зорана Мијатовића (бивши заменик начелника Државне безбедности) који је три пута Хагу слао структуру, да су имали главни штаб, организационе јединице", истакао је.
Адвокат Зоран Живановић истакао је за РТ Балкан да очекује да пресуда буде осуђујућа.
"Било је доста заштићених сведока и полузатворених седница, али из онога што је могло да се чује током завршних речи показује да је тужилаштво успело да докаже да су Хашим Тачи, као и остала тројица, имали контролу над јединицама и регионалним командантима и да су знали за њихове злочине. Доказано је да су и они сами учествовали у некима од њих. Не бих да прејудицирам висину казне, може бити 45 година, мања и виша. У питању је првостепена пресуда и на њу постоји могућност жалбе. Може да се жали и једна и друга страна, а видећемо шта ће бити после изрицања пресуде", навео је.
Главни тужилац Кимберли Вест је на крају завршне речи рекла да је током суђења уврштено 5.000 доказних предмета и да је прихваћено око 28.000 страница материјала.
"Ово гоњење бави се неповредивим принципом правде, поштовањем владавине права. Сведоци су сведочили током 227 судских дана. Прошло је много година, деловало је да можда правда неће стићи, али желели смо да покажемо да и они који су најмоћнији одговарају за своја дела. Тражимо да оптужени одговарају", рекла је Вест.
Од изрицања пресуде Тачију деле нас сати. Срби чекају правду деценијама. Сви описи из оптужнице, које је тешко и читати, исписани су на њиховој кожи. Крварења, сломљени зуби, преломи костију, психичко малтретирање, ударци палицама, шипкама, гуменим цревима... Многи нису преживели, многе најближи и даље траже. На суђењу се чула и реченица: "Да ми је макар да нађем једну кост"... Осуђујућа првостепена пресуда би била макар и најмања утеха. (Пре)касна правда. Ако не буде, то ће бити још једна, већ много пута виђена неправда, доказ да се српске жртве не рачунају.