Одлука крњег Уставног суда БиХ да забрани спровођење уговора Републике Српске није никаква "победа владавине права", то је само наставак дуге и опасне праксе мењања уставног поретка БиХ мимо Дејтонског споразума, истакао је председник Републике Српске Синиша Каран.
Поводом одлуке крњег Уставног суда БиХ који је оценио да "није у складу са Уставом БиХ" уговор о консултантским услугама са компанијом "Дикенс енд Медисон Канада", као и буџетско финансирање лобистичких активности у име и за рачун Републике Српске путем лобистичких агенција, Каран је рекао за Срну да је ова одлука наставак неправа који су деценијама проводили високи представници доносећи одлуке, без икаквог упоришта у Уставу.
Он је нагласио да крњи Уставни суд производи нову уставну стварност, с циљем тихе, али суштински класичне унитаризације БиХ.
"Дејтонски устав је јасан: Републици Српској гарантује пуни унутрашњи суверенитет над сопственом територијом, надлежностима, ресурсима и буџетским одлукама, као и право да делује на међународном плану, да штити и промовише своје интересе и остварује спољне контакте, унутар уставом предвиђених оквира. Одлука којом се Српској оспорава право да финансира сопствене активности је отворени удар на њен легитимни оквир деловања и покушај њене финансијске и политичке изолације. Овде се не ради о детаљима. Ради се о принципу", нагласио је Каран.
Крњи Уставни суд БиХ, констатовао је, одавно је престао бити заштитник Устава, постао је генератор уставне кризе - уместо да брани поредак онакав какав је потписан у Дејтону, он га, одлуку по одлуку, кроји по мери сарајевског унитаризма.
"Па ипак, годинама уназад сведочимо замени теза: Уставни суд БиХ покушава представити Републику Српску као рушитеља уставног поретка, док у стварности управо он, поткопавајући суверенитет Српске, директно урушава уставно уређење записано у Анексу четири. БиХ није, и никада неће бити, ни унитарна ни једнонационална држава, она је мултиетничка, федерална, сложена заједница", истакао је Каран.
Нагласио је да не треба занемарити ни питање такозване државне имовине, кроз наставак исте матрице: прогласити ресурсе, земљиште и концесионе потенцијале "државним", а затим ентитетима одузети основно уставно право да управљају сопственим развојем.
"БиХ нема своју изворну имовину. Имовина припада ентитетима, у омеру 49:51, а инсистирање да Сарајево управља територијом било ког ентитета је инжењеринг чији је крајњи циљ потпуно развлашћивање ентитета. Република Српска на ове уставно-правне апсурде, да се Дејтон формално помиње, а његова суштина празни, неће пристати. Одбрана унутрашњег суверенитета и право на финансирање сопствених активности нису ствар политичке воље, него уставна обавеза и услов опстанка, како Републике Српске, тако и саме дејтонске БиХ", закључио је Каран.