"Када су летос, косовски специјалци једном од наших комшија, док су му рушили кућу на Газиводама рекли – 'Дошло је наше време', и схватили смо и нисмо шта то значи, многима од нас та реченица је и промакла. Јуче, после упада у села око Зубиног Потока и хапшења још деветорице Срба коначно је пукло пред очима и последњим међу нама. Дошло је њихово време!"
Овако данас, дан после новог таласа хапшења Срба по Ибарском Колашину за РТ Балкан сведочи један од Срба из Зубиног Потока, познаник за барикада 2011, 2012, 2022...
"Познајем неке од ухапшених, са некима сам пријатељ, то су мирни, породични људи, већина њих није ни одлазила са Косова и Метохије од рата 1999. године... Зар би, да су криви, да су урадили било шта лоше, остали овде са породицама, зар би чекали Куртијеву правду и специјалце? Да им упадају у куће, препадају родитеље, децу, жене, понижавају их? ", прича он.
Нема речи, каже, да опише атмосферу која је јуче, која данас влада по селима око Зубиног Потока, по читавом Ибарском Колашину.
"Ако нису већ јуче и данас, наредних дана свакако ће, још неки кренути преко Брњака у Србију. Покупиће децу и жене, пар торби ствари за почетак и отићи. Питање је да ли ће се икада вратити. Они који организују упаде у српска села, онолика борна кола, дуге цеви, панцире, специјалце под маскама, добро знају шта раде. Најважније је посејати страх. Остало дође само по себи. Што тим људима које су јуче хапсили нису послали позиве, сами би се јавили на саслушање него доводе онолику силу. Људи су престрашени, о деци, женама, старијима, да и не причам. Просто речено, нама Србима овде више нема ни мирна дана, ни мирне ноћи. Ако је неко и помислио да ће нас оставити на миру, преварио се. Дошло је њихово", прича овај саговорник.
"Пуцају", наставља, и они најтврђи. Они који од рата на овамо нису ни помислили да ће једном морати да се покупе и оду, да оставе своје куће и имања.
"Једно је што са толиком силом, непотребном, упадају у села, људима у куће, једно је када Србина вежу за букву и бију готово до смрти, једно су слике његових леђа пуних крвавих подлива, а друго, још опасније је што се не зна ко је следећи на реду. Што нема критеријума, сумње, него хапсе и бију како им падне на памет, како им се прохте. То је оно што људи највише терети, тишти и "убија", плаши. Можеш горети као свећа, бити начисто са својом савешћу, сигуран да ништа лоше ниси урадио, то ти није никаква гаранција да ти неће упасти у кућу, понижавати те пред децом, везати за букву и тући до смрти, да те неће оптужити за ратни злочин", тече даље тешка прича овог човека.
Села око Зубиног Потока, сам градић на северу КиМ, све чешће, нарочито последњих месеци, личе на ратну зону. Борна кола, специјалци, дуге цеви, шлемови, маске, прст на обарачу, патроле које шпартају сеоским и шумским путевима, уплашени људи, огромна мржња према Србима.
И то није у Ибарском Колашину тако од јуче. У ствари тако је, са прекидима од како су 29. децембра 2023. по северу склоњене последње барикаде, а Срби некако знали да су то и буквално последње барикаде, последњи трзаји њиховог отпора, да ће их после тога – "ловити као зечеве".
Почетком августа, када су у Зубином Потоку ухапшена тројица Срба и они оптужени за ратни злочин, за само неколико дана из градића и околине иселило се пар десетина Срба, сведочили су тада из овог дела севера КиМ. Колико ће Срба отићи данас, сутра, ових дана, знаће се ускоро. Ујутру, када по селима око магистрале Косовска Митровица – Брњак виде да њихових комшија нема, да је кућа закључана, да се увече не види светло.
"Већина нас опстаје захваљујући платама, додацима, пензијама, помоћи коју нам даје Србија. Да није тога, још би нас мање, много мање овде било. Али, џаба паре, џаба плате, џаба пензије када нема мира ни дан ни ноћ. Када по сву ноћ проведеш будан и чекаш хоће ли ти упасти у кућу. Када се, и кад заспиш, будиш на најмањи шум и мислиш – ето их. Размишљам, понекад помирен са судбином, нека ми ухапсе, знам да ми је савест мирна, и затвор је за људе, али се онда сетим деце. Још нису дошли до свог хлеба, још сам им потребан, шта ће деца, шта ће породица ако мене ухапсе, од чега ће живети, како ће се борити са чињеницом да сам у затвору. Размишљам онда се спакујемо и кренемо у Србију, а како ћемо када нам је овде све што имамо. Од куће, имања, гробова предака? На крају схватим да излаза нема, да нема ни живота ни решења, већ само мука и мука која је већ дошла до ока", сведочи даље овај Србин из Зубиног Потока.
Пролетос су у села око Зубиног Потока стигле грађевинске машине, кренули су да траже наводне масовне гробнице. Уз машине и специјалци, немир у селима.
Онда су кренула рушења српских викендица, кућа, једног хотела на обали језера Газиводе. Један талас, па други, па трећи. Двадесетак објеката је већ срушено, број оних који су на списку за рушење је далеко већи. Срби из Горњег Јасеновика на чијим је отетим њивама и ливадама саграђена војно-полицијска база годинама већ не могу ни да виде своју имовину, а камоли да је користе.
"Има и оних међу нама Србима, али су ретки, који кажу, нисам крив, ништа нисам урадио, нек хапсе, и остају. Помире се са судбином а онда им остаје само чекање. То што су сигурни да ништа нису урадили, да никог нису отели, убили, малтретирали, овде не значи ништа. Видимо ових дана како после 27 година хапсе и оптужују људе за неке наводне ратне злочине, како налазе сведоке који су се после скоро три деценије сетили како су чули у селу да је неки Србин убио неког Албанца... Видимо како широм севера годинама уназад од Срба отимају њиве и ливаде и на њима граде војне и полицијске базе. Ко нам гарантује да сутра неће закуцати на наша врата, отети нам кућу, стан, побити четири кочића на ливаду и рећи – од данас је ово наше. Овако изгледа данас живети на тзв. Косову за нас Србе", прича наш саговорник.
Подсећа да је Ђокићима из Ковача крај Зубиног Потока летос на Газиводама срушена кућа коју су изградили на дедовини, на имовини која им је 1973. експроприсана због градње бране на Газиводама а затим 1997. правоснажно враћена. Прича да је једну од срушених кућа на обали Газивода направио Србин из Вучитрна. Ту се скућио пошто му је кућа у старом завичају, крај Вучитрна два пута порушена. Први пут у лето 1999. године, он се вратио, обновио је, други пут у Погрому 2004. године.
Србима чије су куће и викендице на Газиводама порушене ових дана стижу решења, казне од по 2.000 евра, да сами плате рушење своје имовине.
"Све су то коцкице једног стања, атмосфере у којој ми Срби на Косову и Метохији живимо. У ствари, правимо привид живота. Не прође дан а да не запитам себе, супругу, је ли ово живот? Имамо ли права да задржавамо децу, синове да остану овде? Са којим правом? Да им кажем да ће бити боље, да их лажем у лице а добро знам и ја као и они да боље неће бити. Шта је решење? Има ли га? Нема!" прича даље овај човек.
Ономад, у дане око 16. септембра када је у Хагу изрицана пресуда Тачију и командантима тзв. ОВК претурили су преко главе, каже, још један талас страха. Шта ће бити, хоће ли Албанци, као и 2004. кренути на српска села, да се Србима свете за осуђене команданте.
"Погром као 2004. сада нам се није десило, али, ко гарантује да неће? Да се неће испровоцирати неки инцидент као те године са оном децом у Чабри, овде неколико километара од нас. У ствари за таквим погромом више и нема потребе, нас Срба овде је све мање и мање. Буквално, из дана у дан, траје овде један тихи, мучни погром, невидљив, али, ефикасан као и онај из 2004. када су по Косову гореле српске куће, српске цркве и манастири. Кад боље погледамо, испаде да јучерањим хапшењем деветоро наших комшија ми Срби платисмо цех и за хашке пресуде Тачију и његовим командантима, да се све поново сломи преко наших леђа", каже овај Србин из Зубиног Потока.