Све што се дешава данас почело је нападом НАТО-а на Југославију, констатовао је председник Руске Федерације Владимир Путин на јучерашњем пленарном заседању Међународног дискусионог клуба "Валдај".
"Војни стручњаци НАТО-а сматрају да је Берлин у стању да самостално, у року од једног до три месеца, произведе потребну количину фисионог материјала, а да у року до годину дана конструише функционалну нуклеарну експлозивну направу, без спровођења нуклеарне пробе. То изазива посебну забринутост имајући у виду богату милитаристичку прошлост Немачке и планове владе Фридриха Мерца да поново претвори немачку војску у најјачу у Европи", саопштила је недавно Спољна обавештајна служба Русије.
У међувремену, oд НАТО бомбардовања Србије до најаве немачке атомске бомбе, канадски парламент одао је почаст есесовцу Јарославу Хунки, Европа по Украјини са режимом Владимира Зеленског слави нацистичког сарадника, ратног злочинца Степана Бандеру и његове следбенике "бандеровце", по Немачкој се, у правом изругивању правди, пред суд изводе есесовци, ратни злочинци стари по 107 година.
Први корак на том путу дугом само 27 година, чини се, начињен је првим изласком немачке војске из Немачке после Другог светског рата, одлуком да се прикључе НАТО снагама на Космету у лето 1999. године. Пар дана по доласку на КиМ, исте те немачке трупе испалиле су и прве хице на територији друге земље од 1945. на овамо и за то "херојство" одликоване.
У "инциденту" на који је брзо пала тама заборава, и данас га се мало ко чак и у Србији сећа, 13. јуна 1999. године у центру Призрена немачка војска употребила је оружје, пуцала и убила двојицу недужних Срба. Жртве су били Жарко Андријевић из Призрена, портир у предузећу "Косово вино" и Славко Веселиновић, избеглица из БиХ, радник "Електродистрибуције" Призрен.
Њих двојица кренули су, после повлачења српске војске и полиције, главом без обзира да беже из града, да се спасавају од УЧК која је палила и редом убијала Србе по Космету. Бежећи, возећи у назад налетели су на немачку војску, потпоручник Давид Ферк командовао је да се отвори ватра. Стара жута "лада" у стању распадања којој су били двојица Срба изрешетана је, са равно 220 метака. Жарко и Славко ликвидирани.
"Ја сам Србин, ја морам да умрем", наводно је рекао тешко рањени Жарко раднику једне међународне организације који му је први пришао.
За ратни злочин, тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао је потпоручника Ферка златним орденом Крста части Бундесвера и то за "беспрекорно испуњење војничке дужности".
Тако су Немци "оверили", ставили печат на повратак на Косово и Метохију после 55 година. Показали зашто су ту. Све што се даље дешавало био је само логичан след корака. Косово је постало поприште процеса чијих смо резултата, у виду немачке атомске бомбе, данас сведоци.
Дванаест година касније, у октобру 2011. године док су Срби протестовали на барикадама на Јарињу, бранили право на своју земљу и опстанак, немачки повратак на Косово и Метохију, у Србију, добио је и симболичку ноту.
Путници воза Рашка – Косовска Митровица тих дана, свакодневно су гледали како на бетонском немачком бункеру из Другог светског рата испод Јариња, поред пруге, на обали Ибра, дежура немачки војник са пушкомитраљезом и са прстом на обарачу држи Србе на нишану и како су се немачки војници наново уселили у бункер и у простор око бункера.
"Воз креће на време. Прва станица из Рашке према северу Kосова и Метохије је Рудница, а онда се воз зауставља на недозвољеном месту, на отвореној прузи испод административног прелаза Јариње. На прелазу се јасно уочавају војници Kфора, металне и бетонске ограде, осматрачнице… Војни логор, у правом смислу те речи. На поменутом бункеру из Другог светског рата немачки војник под пуном ратном опремом, са пушкомитраљезом у рукама и прстом на обарачу. Поред бункера налази се још шест војника, остали су са друге стране пруге и воза. Од набијених челичних шлемова лица војника скоро и да се не виде. Накратко разговарају, уз помоћ преводиоца, са кондуктером и машиновођом и, овога пута, само провирују у ходнике вагона. Путници негодују и псују. Немачки војници су хладни и озбиљни, не скидају прст са обарача. После три-четири минута задржавања, воз наставља пут за Звечан. У пакао, оивичен бодљикавом жицом, где Срби већ 12 година голим телима чувају Србију", описао је призор октобра 2011. новинар Зоран Влашковић из Северне Митровице.
И пре и после тога, немачки војници, овог пута из Бундесвера, могли су патролирајући магистралом од Митровице до Јариња и шпартајући околним путевима изнова окупиране земље да уживају у погледу на немачке бункере из Другог светског рата у којима су службовали њихови преци. Такође са пушкама. Грађене по стандардима ратног злочинца Алберта Шпера и по налогу Адолфа Хитлера.
Има их на том подручју десетак, грађени од тврдог материјала, армираног бетона, запуштени помало али конструкцијски нетакнути. Као да су прављени не само да 1941. и у годинама које су следиле заштите стратешки важну пругу Краљево – Косовска Митровица – Скопље и СС окупаторске трупе, него да трају, да дочекају немачку војску кад се једног дана, за 50, 55, 60 година врати на Косово и Метохију односно у Србију.
"Унуци Хитлерових нациста", коментарисали су тих дана 2011. Срби из воза Рашка – Лепосавић – Косовска Митровица гледајући немачке војнике на немачком бункеру испод Јариња.
Тако је један круг у историји ових крајева затворен. Немци су били, направили бункере, отишли а онда се у те исте бункере вратили. Овог пуста остали много дуже, већ читавих 27 година.
Закључак се намеће сам од себе. У изнова запоседнутом бункеру у коме су се три или четири године од 1941. до 1944. башкарили есесовци, октобра 2011. године постављени су темељи за немачку атомску бомбу која се данас најављује и против које бриселска Европа нема ништа против.
Темељи нове Европе у којој се омладина васпитава на документарним и играним филмовима енглеских и америчких продукцијских кућа који кажу како је Европу од Хитлера ослободио редов Рајан и у којима се колосалне руске операције, само 1944. и 1945. године, на истоку и не помињу као ни 27 милиона од стране Немаца побијених Руса.
Немачки бункери у долини Ибра живе од повратка Немаца нови живот. Педесет и кусур година били су Србима сваки дан пред очима, али, Срби нису схватили поруку. Ону да ће се Немци једног дана вратити и да су ти бункери зато и остали.
Срби за то време нису читали Пола Вирилија, француског филозофа, урбанисту и теоретичара културе који је још 1975. објавио књигу "Археологија бункера" и у њој написао да је бункер "симбол апсолутног рата који је преживео сопствени контекст и остао да лежи на плажама као трајни подсетник на војну логику која је изнад логике људског постојања".
Вирилио је књигу написао о немачким бункерима заосталим после дана "Д" на атлантској обали Француске односно Европе, где је и рођен и одрастао, али, нема сумње до истог закључка би дошао гледајући и нацистичке бункере од Јариња до Косовске Митровице.
За Вирилија те "бруталистичке, бетонске структуре" нису биле само "обични остаци ратне прошлости, већ кључ за разумевање савременог друштва, модерне архитектуре и технологије ратовања".
"Русија је ослободила Европу од Хитлера, Европа јој то никад неће опростити", давно је пророчки рекао легендарни руски маршал победник Георгиј Константинович Жуков.
"Као деца играли смо се око Ибра али смо тим бункерима ретко прилазили, још ређе завиривали унутра. Они су били симбол страха нашег детињства. Нико од нас није тада могао ни помислити ни наслутити да ће се њихови станари једном вратити, и то за наших живота а они су се вратили", прича један од старијих Срба из Лепосавића, који немачке бункере на том простору зна у прсте.
Слика немачког војника са пушкомитраљезом на немачком бункеру из Другог светског рата, за Србе је 2011. године била шокантна. Нарочито за старије, оне који су запамтили окупацију 1941. Као и немачки снајперисти који су сакривени у жбуњу крај бункера Србе на барикадама држали на нишану.
Исту ту слику у јесен те 2011. године на Јарињу су гледали и амерички, словачки, чешки, војници. Да ли је неко од њих помислио, схватио да ће се прича чији су темељи постављани тада завршити најавом немачке атомске бомбе? И, шта је следеће? Употреба те бомбе против Русије?
Неспорно је само једно. За тих 27 година од поновног доласка Немаца у Србију, од убиства двојице Срба у Призрену из немачке пушке до немачке атомске бомбе, "Косово" је било и остало грдно губилиште и грдно судилиште. Само што то многи не схватају, нарочито сада и нарочито овде.