Црногорски председник Јаков Милатовић стигао је у Ватикан са пажљиво одабраним симболима своје државе: Конкордатом из 1886. године, бокељским филиграном и тениским рекетом са црногорским државним мотивима.
А онда је, у причи о тенису и Црној Гори, стигао и до Новака Ђоковића.
Ту је, међутим, папа Лав Четрнаести показао да се, осим у тенис, разуме и у балканску географију и идентитет, па је на Милатовићево помињање Ђоковића уследила кратка опаска да се тениски ас "изјашњава као Србин".
Милатовић је покушао да спасе поен констатацијом да Ђоковић има "веома леп однос према Црној Гори", што је, наравно, тачно, само што наклоност према некој земљи још није постала држављанство, а камоли националност.
Епизода би била тек симпатична дипломатска анегдота да не погађа једну много ширу балканску навику: када је тешко произвести довољно великих савремених симбола, увек се може покушати са крађом туђих. А Ђоковић је за такве покушаје нарочито незгодан: воли Црну Гору, летује у њој, има породичне везе са том земљом и никада није крио наклоност према њој, али исто тако никада није остављао простора за недоумицу о томе којој земљи и народу припада.
Неколико секунди разговора у Ватикану постало је много занимљивије од читавог дипломатског протокола, а Милатовић се из Ватикана у Подгорицу вратио са бар једном лекцијом из тениса: рекет може бити црногорски, али је Новак – српски.