Национални инжењеринг на Балкану: Када се идентитет измишља, језик преименује, а историја присваја

Српски народ има право да памти, да зна и да постоји – без туђег одобрења и без одрицања од сопствених корена, поручио је директор Српско-руског центра "Мајак" Владимир Пребирачевић

Директор Српско-руског центра "Мајак" Владимир Пребирачевић је оценио да се на Балкану наставља процес националног инжењеринга, односно покушаји да се од дела српског народа, систематским преобликовањем историјског памћења, језичког идентитета и националне свести, конструишу нови идентитети.

Како је навео, тај процес прати готово исти образац: најпре се проглашава нова нација, затим се српски језик преименује, потом се гради посебна историјска прича, која се на крају представља као вековна и неспорна чињеница.

"Промениш име – прогласиш нацију – прекројиш историју. И тако, по ко зна који пут, покушавају да политичке пројекте представе као природан и неоспоран историјски развој", истакао је Пребирачевић у ауторском тексту.

Он је указао да је у том процесу посебно занимљива улога такозваног Колективног запада. Како је оценио, тамо где се геополитички интереси поклапају са пројектима преобликовања националних идентитета, изостају озбиљније расправе о језику, историји и критеријумима настанка једног народа. Оно што би другде захтевало озбиљну научну расправу, овде се неретко административно потврђује, политички промовише и дипломатски подржава.

Према његовим речима, ако се језик који је вековима део српског културног и језичког простора преименује у нови службени језик, политички циљ је делимично остварен.

"Ако се томе дода ново национално име, засебна интерпретација прошлости и институционално потискивање српског наслеђа, добија се заокружен идентитетски пројекат. А када се све то понови довољно пута, политичка конструкција почиње да се представља као историјска неминовност", наглашава Пребирачевић.

Додао да Срби нису Турци и да није потребно присвајати туђу историју да би се објаснила сопствена. Нагласио је да сваки народ има право на своје име, културу и достојанство, али да то не подразумева право на присвајање туђег наслеђа нити обавезу других да забораве сопствену историју како би нови национални наратив изгледао уверљивије.

"Највећи проблем, међутим, није само оно што други раде. Проблем је и оно што ми не радимо", истиче директор српско-руског центра "Мајак".

Пребирачевић је указао и на недостатак систематичног приступа очувању српског идентитета, истичући да док се други организују, граде институције, пишу уџбенике, производе медијске садржаје и деценијама систематски обликују сопствене наративе, ми пречесто остајемо на нивоу негодовања, расправа по друштвеним мрежама и краткотрајних реакција. Када се појави нови покушај прекрајања историје, чује се бука неколико дана, а онда све поново утоне у заборав.

"То није стратегија. То је одустајање од стратегије", оценио је Пребирачевић.

Он је истакао да очување националног, језичког и културног идентитета захтева више од парола и повремених излива патриотизма.

"Потребни су нам озбиљан научни рад, историјска истраживања, издаваштво, образовање, медији, културне институције и дугорочна сарадња са сународницима у региону. Потребно је да сопствено наслеђе познајемо, документујемо, бранимо аргументима и преносимо будућим генерацијама. Јер, ако ми не будемо писали, проучавали и представљали сопствену историју, други ће је тумачити у складу са сопственим интересима. Ако не будемо неговали свој језик и културу, не можемо очекивати да то неко други чини уместо нас," истакао је Пребирачевић.

Поручио да је крајње време да се престане са чуђењем сваки пут када се појави нови покушај идентитетског инжењеринга и да треба да се организујемо, да радимо и да градимо институције које ће трајати дуже од једног медијског циклуса.

"Национални идентитет се не чува кукањем, већ знањем, организацијом, културом и истрајношћу", нагласио јхе Пребирачевић.

Поручио је да ако нам је стало до Србије, српског језика и историјског наслеђа, онда морамо престати да будемо неми посматрачи сопственог идентитетског преобликовања. Не мржњом према другима, већ одговорношћу према себи. Не фалсификатима против фалсификата, већ чињеницама против манипулација.

"Српски народ има право да памти, да зна и да постоји – без туђег одобрења и без одрицања од сопствених корена", закључио је директор Српско-руског центра "Мајак".