Драгош Калајић, "добри Европљанин" који је сањао православну империју
"Почев од 1914. године у Европи и свету, испод привида лажних политичких подела, траје један и непрекинути велики рат, који се води различитим интензитетом и средствима", забележио је Драгош Калајић у есејима прикупљеним у рубрици "Један поглед на свет".
Калајић био је српски сликар, новинар, писац, геополитичар и политички мислилац.
Осамдесетих година, као политички коментатор часописа "Дуга", бележи да "атлантске плутократе, банкари и финансијски мешетари" покушавају да европским народима наметну "нови светски поредак" и сведу човека у "кострети економске животиње".
"Главна мета освајачких покрета атлантизма је, међутим, евроазијски континент, односно Русија, са својим бескрајним ресурсима, у којој почивају ум и срце света, у светлу метагеографског симболизма."
Калајић је рођен 22. фебруара 1943, умро је Београду 2005, у својој 62. години.
Почео је каријеру у сликарским круговима, међу припадницима уметничког покрета "Медиала", где се нарочито истиче име сликара и писца Леонида Шејке, који је значајно утицао на младог Калајића.
Школовао у Београду и Риму, где је 1966. завршио "Академију лепих уметности" са највишим оценама. У сликарству је био представник хиперборејског реализма, али рано показује занимање за књижевност, публицистику и издаваштво.
Огледало мрачног 20. века
Прво његово објављено дело је поема "Кршевина" из 1968, следе "Упориште - рехабилитација структуре интегралног човека" и "Мапа (анти)утопија".
У том периоду, за Други програм Телевизије Београд снима осам једносатних епизода документарне серије "Огледало 20. века", у којима је представио тада актуелне ствараоце и тенденције у савременој уметности. Уредио је читав низ тематских бројева часописа "Дело" и објавио мноштво есеја, студија и критика у часописима и новинама, почев од "Политике", НИН-а или "Борбе".
Као уредник књижевне едиције "Кристали", издаје низ капиталних филозофских дела и пише предговоре за књиге аутора као што су Рене Генон, Дени де Ружмон, Јулијус Евола… Из тог периода датира и његов СФ роман "Космотворац", један од најнеобичнијих у српској књижевности.
Калајић је широкој публици највише познат по својим политичким текстовима и есејима, које је, под насловом "Један поглед на свет", објављивао у тиражном магазину "Дуга". Ови текстови излазе читаву деценију, почевши од 1987. године, а у њима се претежно бави међународним односима, спољном и унутрашњом политиком, езотеријом и геополитиком.
Неки од ових есеја издати су током 90-тих година у више визионарских књига: "Америчко зло", "Издана Европа", "Русија устаје"…
Последњи период живота провео је претежно у Риму, након ангажовања у својству дописника "Политике" из Рима и активности на дипломатском плану током агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Из тог периода датира и неколико Калајићевих романа, међу којима је најпознатији "Последњи Европљани".
Италијански филолог и геополитичар Клаудио Мути о Калајићу каже: "Први пут сам се сусрео са именом Драгоша Калајића 1992. године, у првом броју часописа `Елементи`, чији је уредник Александар Дугин поставио Калајића и мене у редакцију."
"Драгоша сам упознао лично у Италији", додаје Мути. "Калајић није био само значајан сликар и писац, већ, пре свега човек високе етичке структуре, неуморни бунтовник, `добар Европљанин` у ничеанском значењу тог појма."
За словенску и православну империју
Према Калајићевом тумачењу, изнесеном у есејима "Једног погледа на свет", почев од 1914. године у Европи и свету, испод привида лажних политичких подела, траје један и непрекинути велики рат, који се води различитим интензитетом и средствима.
Покретачку снагу атлантизма и "новог светског поретка" Калајић види у демонији економије, чије корене налази у јудео-протестантској религији - у купопродајној концепцији односа човека и Бога, где је материјално богатство знак Божје милости.
Данас плутократски кругови потпуно контролишу политичку и економску моћ Сједињених Америчких Држава – модерне псеудоимперије, вештачким путем одржавајући хегемонију долара у светској економији и комбинујући методе војне силе и корумпирања политичких елита.
У том наопаком поретку, "људи, добра и енергије подвргнути су апсолутистичком вредновању жреца бога Мамона и идолатрији новчаног квантитета."
У рушевинама Југославије, чије су разбијање иницирали и помогли западни атлантисти, српски народ је, тврдио је Калајић, први отпочео борбу за ослобођење.
Алтернатива коју је предлагао Калајић била је уједињење словенских и православних народа у једну политичку, безбедносну и економску заједницу, која би, за разлику од механизованог модерног друштва, почивала на истинским хијерархијским вредностима и престављала природну заједницу.
У тој будућој словенској заједници, Калајић је видео почетак препорода "самобитне словенске културе", која је идентична са правом европском културом и њеним аутентичним вредностима.
Већи Европљанин од својих узора
Калајић је и данас више цењен у иностранству него у Србији.
Његов политички ангажман је изазивао и наставља да изазива оспоравања, неспоразуме, па чак и мржњу, углавном са овдашње леве и либералне сцене. У њиховом симплификованом, црно-белом, манихејском тумачењу, Калајић се, без било каквог основа, поистовећује са примитивизмом, зоолошким национализмом и филозофијом паланке.
Како у свом осврту на Калајићево дело примећује политиколог Саша Гајић: "Једноставније је било представити га као продукт `домаћег (српског) безумља` него признати себи да у Европи и на целом Западу, тој обећаној земљи ка којој се стреми без обзира на жртве, постоје, и то у највишим интелектуалним круговима, људи који гаје исте `омражене` ставове, и које је лакше квалификовати као `фашистичке` и `екстремне` него их разложно узети у разматрање и преиспитивање."
Калајић је, закључује Гајић, био "домаћа варијанта постмодерне европске деснице и прворазредни репрезент свих њених кључних ставова."
Парадоксално, управо то указује на његове српске и словенске менталитетске корене: "Као и сваки Словен који доследно и до краја усваја идеолошке парадигме формиране са стране, најчешће на Западу, он их је живео дубље и искреније него њихови оригинални творци."
Једном речју, он је био већи Европљанин од многих својих узора.
Калајић је одржавао пријатељске односе са многим истакнутим личностима из области уметности, књижевности, филозофије и филма, у Европи и у Русији, као што су Јулијус Евола, Езра Паунд, Ђорђо де Кирико, Александар Дугин или Никита Михалков.
