Како изгледа идеалан међународни посматрач избора? Политички непристрасан, независан, објективан, имун на страначке симпатије и антипатије, уздржан у јавним наступима и склон провереним чињеницама, а не унапред донетим закључцима. И, наравно, спреман да положи заклетву, налик на ону Хипократову, којом се обавезује да неће нашкодити пацијенту, односно изборном процесу и то сопственом пристрасношћу.
Укратко, ово је фото-робот идеалног посматрача избора нацртан према контурама америчког експерта за изборе Патрика Мерлоа из Националног демократског института (НДИ) сажетим у два документа рогобатног назива – Декларација о принципима међународног посматрања избора и Кодекс понашања међународних изборних посматрача.
Али, судећи по оцени вршиоца дужности председника Србије Ане Брнабић, Европски парламент се тим описом није нарочито руководио приликом састављања тима који ће од сутра, па до 26. октобра да оцењује регуларност наших избора. Зато се доскорашња председница српског парламента, и то не скривајући незадовољство, обратила председници Европског парламента Роберти Мецоли.
Тек што се у родној Аустрији стишала бура због рекламе у којој високи политички функционер рекламира соларне панеле приватне компаније, Андреас Шидер се нашао на мети критика и у Србији. Не због панела, већ због држања током претходног избора. Наиме, Брнабићева истиче да приликом посматрања избора 2023. није имао примедби у званичним записницима са бирачких места, али је накнадно јавно говорио о фантомским бирачима и куповини гласова. Тако је, оцењује, прекршио Кодекс посматрања међународних изборних посматрача, а данас га ЕП поново шаље и то као шефа делегације.
Ништа мање спорнe не сматра ни друге чланове: Хелмут Бранштетер је поручивао да Србија припада Европској унији, али не са Вучићевим режимом, док је Гордан Босанац говорио о студентском покрету као политичкој алтернативи актуелној власти. Сунчана Главак била је међу потписницима иницијатива за разматрање замрзавања приступног процеса Србије.
Демократија под лупом, а посматрачи изван ње
И ту се отворило питање: ко контролише контролоре? Према Кодексу, о евентуалном кршењу правила одлучује руководство саме посматрачке мисије, док Европски парламент има и сопствене механизме дисциплинске одговорности. Другим речима, они који долазе да оцењују изборе у Србији за своје поступке одговарају пре свега институцијама које су их послале.
И ту настаје несразмера коју није лако занемарити: извештаји међународних посматрача могу да доведу у питање легитимитет избора, постану повод за политичке притиске и утичу на међународни положај државе. А за то време одговорност самих посматрача углавном остаје унутрашње, институционално и репутационо питање.
Тако испада да су последице њихових оцена по државу далеко веће од последица које могу сносити сами због евентуалног кршења правила. Дакле, они који долазе да мере туђу демократију, сопствену одговорност мере другачијим аршинима.
А ко је уопште поставио те аршине? Декларација и пратећи Кодекс понашања усвојени су 2005. године, на скупу у Уједињеним нацијама. Иза њих су стале и организације цивилног друштва попут НДИ-а, Међународног републиканског института (ИРИ) или Европске мреже организација за посматрање избора. Ова последња је, рецимо, 2024. за посматрање председничких избора у Молдавији добила 30.000 долара од фондација Џорџа Сороша.
За наш случај посебно је занимљива тачка 6 Декларације, која предвиђа да члан међународне политичке мисије не би требало да буде особа са политичким, економским или другим сукобом интереса који би ометао непристрасно посматрање избора. Једноставније, посматрач може да има сопствене политичке ставове, али не би требало да учествује у посматрању избора ако ти ставови или његово политичко деловање доводе у питање његову непристрасност.
Још је конкретнији Кодекс понашања, који захтева строгу политичку непристрасност у сваком тренутку, укључујући и слободно време током мисије. Забрањено им је да откривају лична уверења према националним властима, странкама, кандидатима или спорним питањима у изборном процесу. Дакле, док посматра изборе, посматрач никако не би смео да се понаша као учесник предизборне кампање.
Кодекс од њих захтева и да политичка уверења не претварају у посматрачке закључке, односно да у земљу домаћина могу да стигну са политичким искуством и ставовима, али би било пожељно да не стигну и са већ написаним извештајем.
Посматрање са учествовањем – но, но
Посматрачи су дужни да поштују суверенитет земље домаћина, њене законе и надлежности изборних органа. Не смеју да се мешају у изборни процес, да ометају гласање или пребројавање гласова, нити да издају упутства изборним службеницима.
Могу да постављају питања, траже објашњења, бележе неправилности и о њима обавештавају надлежне, али не могу да преузму посао изборне комисије. То је прилично важно разграничење у времену када се међународно присуство понекад доживљава као виша инстанца домаћег изборног система.
Такође, посматрач може да оцени да избори нису испунили стандарде, али не може да их поништи. За то постоје надлежни органи.
Чули смо, али нисмо видели
Посебно поглавље Кодекса посвећено је тачности информација. Од посматрача се захтева да своје оцене заснивају на провереним чињеницама, да разликују непосредна запажања од информација добијених од других и да у извештајима буду прецизни и непристрасни.
То не значи да смеју да користе само оно што су лично видели, али значи да туђе тврдње морају да проверавају и пажљиво процењују њихову веродостојност. Није, дакле, довољно да се неправилност помиње у медијима, да о њој говори опозиција или да је неко објавио на друштвеним мрежама. Чак ни онда када је објава прикупила завидан број лајкова. Такође, морају да воде и документовану евиденцију "које су њихове примедбе које су дали и друге релевантне информације захтеване од стране изборне посматрачке мисије и морају предати дату документацију мисији".
Кад посматрач проговори пре мисије
Кодекс прописује и правила јавног наступања. Посматрачи не смеју самостално да износе оцене о суштини изборног процеса пре окончања мисије, осим ако су за то изричито овлашћени. То не спречава посматрачку мисију да објављује прелиминарне налазе и саопштења, али подразумева да појединац не може сопствене политичке оцене да представља као закључке целе делегације.
А управо се на тој граници између личног става и званичне оцене поново отвара питање Андреаса Шидера. Јер, ако је политичар Шидер већ јавно износио критике на рачун власти у земљи домаћину, а сада долази као посматрач Шидер, неизбежно се поставља питање колико је лако раздвојити те две улоге. Посебно када се од њега очекује да оцењује изборни процес у којем учествују политички актери о којима је већ изнео суд.
Декларација и Кодекс, уосталом, нису написани да би посматраче заштитили од критике, већ да би њиховом раду обезбедили веродостојност. А пошто су правила написале организација које се баве изборним посматрањем, тешко би било тврдити да је захтев за њихово поштовање хир земље домаћина.
Уосталом, ако се од држава очекује да прихвати међународне стандарде, није претерано очекивати да их поштују и они који долазе да провере да ли су ти стандарди испуњени.
Или, ипак, јесте?