Штрбац: Хашки суд није донео правду жртвама, ослобађање Готовине и Маркача пример селективне правде

На данашњи дан 2012. године Хашки трибунал ослободио је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, а председник "Веритаса" Саво Штрбац подсећа на спорне околности доношења те одлуке и поручује да је селективна правда исто што и неправда

Хашки трибунал није остварио ниједан од циљева због којих је основан, а ослобађајућа пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу један је од најупечатљивијих примера селективне правде, оценио је председник Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац.

Поводом годишњице другостепене пресуде, донете 17. новембра 2012. године, Штрбац је за Танјуг подсетио да је Трибунал основан како би казнио починиоце ратних злочина, донео правду жртвама, спречио будуће сукобе и допринео помирењу у региону.

Међутим, сматра да ниједан од тих циљева није испуњен. Као пример неравноправног приступа навео је податке према којима је, од укупно 151 оптуженог пред Хашким трибуналом, 109 било српске националности, док су од 93 осуђене особе њих 66 били Срби.

"Србима је изречено 1.150 година затвора, плус седам доживотних робија. То је много, много више у сваком погледу него свима осталима на овим подручјима", рекао је Штрбац.

Подсетио је и на своје излагање на тематској седници Генералне скупштине Уједињених нација 10. априла 2013. године, које је завршио речима да је "селективна правда исто што и неправда".

Од осуђујуће до ослобађајуће пресуде – три гласа против два

Штрбац је указао на то да су Готовина и Маркач првостепеном пресудом једногласно проглашени кривим за учешће у удруженом злочиначком подухвату, чији је циљ био присилно и трајно протеривање Срба из Крајине.

Према тој пресуди, на челу удруженог злочиначког подухвата био је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, који није био оптужен јер је преминуо пре подизања оптужнице. Међутим, жалбено веће је 2012. године, тесном већином од три према два гласа, преиначило првостепену пресуду и ослободило хрватске генерале.

Штрбац тврди да је један од судија жалбеног већа, турски судија Мехмет Гинеј, првобитно намеравао да гласа за потврђивање осуђујуће пресуде, али да га је тадашњи председник Трибунала и жалбеног већа Теодор Мерон убедио да промени став.

Према Штрпчевој оцени, да је Гинеј остао при првобитном ставу, осуђујућа пресуда била би потврђена.

"Ми кажемо и данас да је то злочиначка и геноцидна акција. Наравно, Хрвати имају ослобађајућу пресуду и третирају је тако да им је она опрала све мрље, да је чиста ко суза", рекао је Штрбац.

Правило од 200 метара које је преокренуло пресуду

Посебно се осврнуо на такозвано правило од 200 метара, које је имало важну улогу у првостепеној пресуди.

Наиме, првостепено веће је приликом процене законитости артиљеријских напада полазило од критеријума према којем су гранате које су падале више од 200 метара од легитимних војних циљева сматране доказом незаконитог гранатирања. На основу тог критеријума анализирани су артиљеријски напади на Книн, Бенковац, Грачац и Обровац током "Олује" у августу 1995. године.

Штрбац је навео да се током жалбеног поступка појавила група од 12 високих америчких, канадских и британских официра и правника, која је затражила статус пријатеља суда, упозоравајући да би задржавање таквог критеријума могло имати далекосежне последице по војно командовање.

Иако је жалбено веће одбило њихов захтев за учешће у поступку, Штрбац сматра да је суштински прихватило њихове аргументе.

Жалбено веће је одбацило примену критеријума од 200 метара, оценивши да није довољно образложен, што је било пресудно за преиспитивање закључака о незаконитом гранатирању и удруженом злочиначком подухвату.

За Штрпца, такав исход остаје симбол неправде према српским жртвама и један од најозбиљнијих разлога за преиспитивање наслеђа Хашког трибунала.