Момо Капор: Од Херцеговине и Београда до Њујорка, и назад

Страх од заборава погађа само оне људе који нису свесни суштине живота - да смо овде, на овој планети, да играмо неко време, по својим или туђим правилима, да обавимо то што нам је суђено, да ишчезнемо, и да све то није сувише важно. Ове речи припадају српском писцу Моми Капору. Иронија судбине је да је он својевремено, у бившој Југославији, проглашаван за лаког писца.

На подсмех Капору као лаком писцу, једном је одговорио: "Па шта, ког ђавола, раде сви уметници, него се удварају публици од које живе. Они најузвишенији духови, који презиру публику, вероватно држе своје књиге и рукописе у фиокама, па тако никада нећемо имати срећу да их упознамо. Шта је, у ствари, уметност него вечито тражење неузвраћене љубави?"

Капор је рођен у Сарајеву 1937.

Родном граду је посветио, према његовим речима, своју "прву сарајевску трилогију", коју чине романи "Хроника изгубљеног града", "Последњи лет за Сарајево" и, последњи међу њима, "Чувар адресе".

"Сарајевска трилогија" је, између осталог, хроника ишчезлих ликова, четврти, догађаја, успомена и мириса; историја дугог пропадања и брисања, или губитка историјског памћења.

Данашње Сарајево, међутим, и Сарајево Капоровог детињства су два различита града.

Писац, сликар или новинар

Иначе, Капор је аутор више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе. По професији је сликар. Дипломирао је сликарство 1961. године, на београдској Академији ликовних уметности, у класи професора Недељка Гвозденовића. Као сликар био је подједнако успешан као и писац: "Да сам био паметнији, никада не бих ништа написао, само бих сликао", рекао је једном приликом. "Сликари живе дуго."

На књижевну сцену ступио је почетком 60-тих година прошлог века, као аутор радио, телевизијских и позоришних драма. Аутор је и бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а према његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова: "Бадеми с ону страну смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево", "Џоли џокеј" или "Крај викенда".

За живота, као писац био је углавном непримећен од стране критике. Већину награда добио је у познијим годинама живота.

Када му је, на пример, стигло признање из Српске књижевне задруге, рекао је, не без дозе горког хумора, да није задовољан оним што је до сада учинио: "Чини ми се да су ово, до сада, биле само стилске вежбе, припрема за почетак нечег новог. Када примам неку награду, а то се не догађа тако често, страх ме је да није у питању скривена камера."

У ствари, писца Капора открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке "Хит".

Тако су, у издању "Знања" из Загреба, у библиотеци "Хит", почев од раних 70-тих, један за другим излазили бестселери: "И друге приче" (1973), "Фолиранти" (1974), "Белешке једне Ане" (1975), "Провинцијалац" (1976), "Ада" (1977), "Зое" (1978), "Од седам до три" (1980), "Уна" (1981). Капор је убрзо постао један од заштитних знакова ове едиције.

Ратне приче: Из џинса у маскирну униформу

Капор је волео Београд. Путовао је по целом свету, али се свеједно враћао Београду. Постоји, говорио је, само један град у коме би живео ако би га избацили из Београда - Њујорк.

Београд је за Капора био "нискобуџетни Њујорк".

Рат и Капорово држање у рату је посебна тема. Зли језици су тврдили да је Капор, од родоначелника такозване џинс прозе, или "прозе у траперицама", стигао до "прозе у маскирној униформи". Оваквим "критичарима" одговарао је да је то само промена модне линије. Током рата, објашњавао је, није могао а да се не придружи својим прецима из Херцеговине, који су се борили за опстанак.

"Уосталом, исто то су учинили Хемингвеј, Марло, Антоан де Сент Егзипери и толики други писци."

Неке од Капорових најбољих књига припадају ратној прози. Али његово искуство није књишко, јер је Капор у рату био извештач и ратни дописник бројних новина, између осталих, и београдског магазина "Дуга".

Писац Капор је у рату трагао за причом, а прича се, говорио је, "мора крваво платити како би се дошло до ње. Tо је најскупљи део књижевности".

Београд није град

Хрватски новинар Борис Дежуловић је 2020. године оптужио Мому Капора да је "убио Београд":

"Београд се сам убио, није га убио ниједан несретник са Косова или из Крајине, Београд је убио Момо Капор, убили су га првосвештеници његовог асфалта, којекакви Минимакси, Боре Ђорђевићи и сличан, врло градски отпад."

Нажалост, у речима Дежуловића осећају се завист и мржња. Београд је за њега постао "касаба", "Дубаи за сиромашне и Јагодина за богате". То је, вероватно, симптом и последица ратова из 90-тих.

Капор би, да је жив, свакако умео да одговори хрватском новинару. Ипак, Београд без Капора не би био Београд, био би налик на њујоршку Пету авенију или неку модерну четврт у Паризу, зато што Београд чини његов дух.

Како је говорио писац: "Београд и није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град - он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари."

Капор је умео лепше и боље да говори о Београду него Дежуловић и када се љутио на Београд и Београђане. Почетком 90-тих је рекао: "Чини ми се да је у овом тренутку Београд прави петоколонашки град, пун смутљиваца, кукавица, лажних пацифиста, навијача за супротни табор, али то није читава ова земља Србија, која може себи и у оваквом тренутку да дозволи тај луксуз и трпи ту менажерију на својој грбачи са које може да је стресе као онај вепар са Карађорђеве заставе који стреса досадне буве."

Из речи писца Капора провејавају сасвим другачија осећања него што је мржња: "Волим, на известан начин, свој мали, луди Београд! У неком нормалнијем граду мислим да бих скапао од досаде. Најпознатији експерти добијају нервне сломове од очајања што срљамо у пропаст, а Београђанима, углавном, ништа! Сви живе. Невероватно! Сада ми тек постаје јасно како смо издржали и надживели и Трачане и Келте, Грке, Римљане, Хуне и Аваре, Турке, Мађаре, Аустријанце, Италијане, Немце... Да не набрајам даље; историја ми није јача страна."

Шта је патриотизам?

Капор је одувек био снажно везан за Херцеговину, одакле потичу његови преци.

Љубав према завичају је код Капора део љубави према отаџбини, патриотизма, у коме Момо Капор није видео неку посебну заслугу: "Патриотизам иначе никада нисам признавао као неку посебну категорију, то је ствар кућног васпитања, то те научи бака, дека, отац. Нормално понашање, као што кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу, није то никаква посебна вредност. Док су издајници заиста посебна вредност, ту мораш заиста да се потрудиш да ризикујеш свашта."

Херцеговина из које су пореклом Капори, Сарајево које памти из детињства, Београд у који га је после рата довео отац Гојко, разне европске метрополе по којима се потуцао и, на концу, Њујорк - тако се, у географским терминима, може описати Капоров животни пут.

Писац је, уз повремена избивања, највећи део живота провео у Београду. У њему је и умро, 3. марта 2010. године, после дуге и заиста тешке болести.

Како пропадају моћни

О Европи, за којом и данас чезну многи Срби, тим више ако у њој никада нису били, Капор, тај светски путник, није имао најбоље мишљење:

"Када смо одлазили Европи у посету, односили смо јој најбоље што смо имали, одвајали од уста - нудили јој стећке, фреске, Хасанагиницу, народне игре, тек заклано телеће месо, најбоље грожђе, пршут, лепотице које су тамо постајале келнерице и куртизане, а лети смо се повлачили у родна брда, само да Европа има више места на нашим пешчаним плажама. Одводила нам је најбоље сликаре, архитекте, зубаре, фудбалере и лекаре, правећи од њих европске јаничаре; враћали су нам се убледели, са лептир машнама и страним акцентом, као доживотни европски вазали."

Европа ће, тврдио је, тако и умрети: не од метка, већ од сигурности, устајалости и дебљине.

То је, најзад, судбина моћних, оних који су једном уздигли изнад других, свакако не зато што су у нечему били бољи, већ зато што су били имућнији и богатији.

Нема сумње, тако данас пропада и моћна Америка:

"Аустроугарска је у своје време била моћна исто колико и Америка данас, ако не и моћнија. Не сруши је метак Гаврила Принципа у Сарајеву, било би претенциозно тврдити тако нешто. Распала се сва од нелогичности, од устајалости, од сигурности, од дебљине."

"Тако пропадају моћни. Тако пропадају читава царства."