РТ Балкан потврђује: Пупин и Тесла никада нису били у свађи

Не постоји човек у историји који је српском народу даривао више од нашег Идворског пастира, Михајла Пупина.

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу. Данас постоје иницијативе да се његови посмртни остаци пренесу у Србију.

Михајло Пупин је, уз Николу Теслу, био најзначајнији српски и амерички научник.

Пупин и Тесла су били два Србина у Америци које је спојио животни ток много више него што ми мислимо.  

"Морате прво видети Михајла Пупина и његово честито срце, да бисте спознали какав је заиста био однос Михајла Пупина и Николе Тесле", каже за РТ Балкан Александра Нинковић Ташић, председница Образовно истраживачког друштва Михајло Пупин, која је више од деценију свог рада посветила проучавању лика и дела наших највећих научника. Такође, она је аутор интерактивне изложбе "Пупин - од физичке ди духовне реалности", у Историјском музеју у Београду. 

Mehr...

Прича о сукобу креирана у Београду

Готово као по правилу, прича о оба, па чак и о само једном, научника, не иде а да се не помене њихов наводни сукоб. Да ли су Тесла и Пупин, двојица великих и генијалних људи који су својим делима задужили цело човечанство а српству обасјали образ, уистину имали велики его, завидели један другом и замерали ситнице?

"Ми то не знамо, а причамо да су били у сукобу", каже наша саговорница и потврђује да је та прича засађена у Београду 1929. године и да није истинита.

Постоје хиљаде доказа који говоре другачије, тврди она.

"После толико година и прочитаних чланака и докумената о њима и тврдим да су њих двојица више сарађивала него што су се свађали. Били су тесно повезани, како својим односом према мајкама, које су им биле велики узор, тако и српском традицијом, посвећеношћу науци и жељом да успоставе глобални мир на планети. О томе сведоче и неки од наслова у америчким новинама, као, на пример: "Тесла и Пупин ће заједно успети да направе проналазак који ће зауставити рат" или "Тесла и Пупин кују планове за мир у свету", објашњава Александра Нинковић Ташић.

Председница Друштва напомиње да су обојица били веома различити људи. Никола Тесла, по много чему усмерен да помогне човечанству, Михајло Пупин свом српском народу, прагматичан и практичан човек. Нису били вођени сујетом.

Ако се погледа историја "сукоба" Николе Тесле и Михајла Пупина, увек се помиње чувено суђење са Марконијем у вези са проналаском радија. За разлику од прича које круже, описујући Пупинове нападе на Теслу и отворено стајање на страну Марконија, реалност је далеко мање занимљива и драстично другачија.

У једном америчком листу чији новинар је присуствовао суђењу наводи се, дословно: "Проф. Пупин са Универзитета Колумбија сведочио је данас по подне као сведок експерт пред федералним судијом Видером у име компаније "Атлантик комуникејшен" у тужби за наводну злоупотребу права на патент поднетој од стране компаније "Маркони вајрлес" из Америке. Проф. Пупин је навео да када је Вилијам Маркони био тек момчић који је радио за господина Риђа у Италији, он је из радозналости уземљио обе жице у експерименту да види какав ће резултат добити и произвео је бежичне таласе, а да никада није у потпуности схватио пун значај тога. Проф. Пупин је одао признање за откриће бежичних таласа Николи Тесли који је ‘своје откриће дао свету бесплатно’". Забележено у "Бруклин Њујорк стандард унион", среда, 12. мај 1915.

Дакле, мотив није могло бити суђење са Марконијем, и те неистине треба заувек одбацити.

"Не браним ја Теслу, браним истину"

"Када прочитате транскрипте са суђења, на којима Пупин брани Теслу видећете истину, где он као експерт на суђењу Тесле и Марконија изговара оно што брани српског научника. У Теслином рату са Едисоном, један старији професор на Колумбији упозорава: Пупине, не брани Теслу, остаћеш без посла, а Пупин му одговара: Не браним ја Теслу, ја браним истину", указује наша саговорница.

Према њеним речима, чињеница је да је млади Михајло Пупин, у време када је Тесла био у сукобу са Едисоном, подржао свог земљака. Чињеница је да то није учинио када је Тесла био у сукобу са Марконијем, али гледајући транскрипте и архиву Михајла Пупина, проналази се да није био на страни Марконија. А то значи да није био против Николе Тесле.

"Документа која сам прегледала говоре о томе да није било никакве расправе или дијалога између Пупина и Тесле поводом тога, нити тешких речи, какве су им приписиване. Једноставно, догодило се да је део научне јавности у САД, а потом и медија, проносио гласине о Теслином незадовољству понашањем Михајла Пупина. Писано је да је Тесла говорио за Пупина да је дебео, ружан и богат. Да су се чак и тукли. И да међусобно не говоре. Свега тога није било, али су те гласине у међувремену постале део њихових јавних биографија, писања чак и у југословенској штампи и публицистици, чиме су попримиле размере скандала", описује суштину тих односа Александра Нинковић Ташић.

На хиљаде писама, преписка сведоче само једно, каже наша саговорница, да је увек Пупин правио корак да брани Теслину науку, а Тесла пред крај Пупиновог живота, трудио се да га одбрани нутритивно, знањима које има, о вину, месу, како треба да једе и пије да би живео квалитетније и дуже.

Потпуно различити људи, један идеалиста, други практичан, али итекако су знали са ког извора потичу, из српства и православља.

 "Данас кад бих рекла на основу многих прочитаних, од стране других архива, да је Никола Тесла био литургијски човек, рекла бих истину. Писао је о Светом Сави, о Светом Николи. Био је ктитор свих цркава и манастира за свог живота направљених у Америци, заједно поред Пупина", истиче наша саговорница.

Ако је истина да су се Тесла и Пупин поштовали и волели на начин само њима својствен, онакав какав постоји само међу великанима њиховог кова, онда бисмо на то морали бити поносни. Дугујемо Тесли и Пупину истину. 

Последњи разговор Пупина и Тесле

Александра Нинковић Ташић је лично добила сведочанство од Видосаве-Виде Јанковић, ћерке тадашњег српског конзула У Чикагу и Њујорку Радоја Јанковића, како је изгледао последњи сусрета два српска великана.

"Упитала сам је како је изгледао њихов последњи сусрет, онај у коме је учествовала и њена мајка. Истакла је да је, на молбу Пупинове ћерке, уз речи да Пупин жели да види Теслу пре него што се упокоји, њена мајка дошла таксијем по Теслу ненајављена, пошто је њен супруг био ван града. Изричито ми је рекла да код Тесле није било никаквог размишљања, иако су новинари у разним интервјуима писали да је она изјављивала супротно. Тесла је одмах узео мантил и брзо, готово трчећи ушао у такси. Мајка јој је још причала да је у Теслиним очима, чим је отворио врата Пупинове собе, видела сузе. Пупину је Тесла рекао: Где си мој стари, мој добри пријатељу?, а затим је замолио све да напусте болничку собу. У разговору су остали дуже него што су то саветовали лекари, уместо 15 минута, разговарали су дуже од сат времена, а засладили су се слатком од поморанџине коре које је за њих направила Видина мајка", прича наша саговорница.

Тесла нигде, никада и никоме није открио садржај тог последњег разговора. 

Пупину као да је новац растао на дрвету

Остало је и забележено обраћање српског конзул у Норфолку, чачанин Јанковић, професору Пупина који му је рекао:

"Не расте ти новац на дрвету, свима дајеш, нестаће ти".

Михајло Пупин давао је сав свој новац, а био је један од најбогатијих научника у историји, да помогне српски народ. Делио је Светосавске награде, школске стипендије, миразе, градио и обнављао цркве и манастире, давао Универзитету, школама, институцијама, соколским друштвима. Списак његових добрих дела нема краја.

Не постоји човек у историји који је српском народу даривао више од нашег Идворског пастира. Ако је давао Народном музеју, то се мери милионима. Ако су слике, најбоље су. И услови за њихово чување и њихови рамови.

Био је и проналазач, професор на Универзитету Колумбија у Њујорку и почасни конзул Србије у САД. Један је од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. За своје аутобиографско дело "Са пашњака до научењака" награђен је Пулицеровом наградом 1924. године.

Пупин се, током свог научног и експерименталног рада, бавио проблемима телеграфије, телефоније и рендгенологије, а стекао је значајне заслуге и у развоју електротехнике. Проналазач је Пупинових калемова.

Пријавио је укупно 34 патената.

Добитник је многих научних награда, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Од пашњака у Идвору до научењака у Њујорку

У делу "Од пашњака до научењака" забележио је речи своје мајке, које је она изговорила у Идвору: Ако желиш да пођеш у свет, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности вечне славе.

Пупин је живео у знаку девизе "Знање је светлост". Панчево, у коме је похађао Реалку, напушта из политичких разлога, због активности у покрету Омладине српске, а потом наставља школовање у Прагу.

У Америку одлази после изненадне очеве смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години. На то га је приморало сиромаштво: "Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену," записао је касније, "имао сам у џепу свега пет центи."

У САД је следећих пет година радио као физички радник и напоредо учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године, положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија универзитету у Њујорку.

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу. Данас постоје иницијативе да се његови посмртни остаци пренесу у Србију.

Неизмерљив политички допринос Пупина

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. На тој позицији допринео је успостављању међудржавних односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.

Пупин је, по завршетку Првог светског рата, као већ признати научник и политички утицајна фигура у Америци, утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Пупин је, на позив владе Краљевине СХС, током априла и маја 1919. боравио у Паризу.

"Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти", записао је у писму посланству Краљевства СХС 1920. "То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости."

Према Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да након рата Далмација припадне Италији. После склапања тајног Лондонског уговора, Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да после рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Румунији је требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

Пупин је упутио лични меморандум председнику САД Вудро Вилсону, који је, на основу података добијених од Пупина, о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније, три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Донације и доброчинства српском народу

Немогуће је на једном месту побројати све што је Михајло Пупин поклонио српском народу. 

Пупин је 1914. године оформио Фонд "Пијаде Алексић Пупин" при САНУ у знак захвалности мајци Олимпијади. Средства фонда била су намењена помагању школовања ђака у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње, на празник Светог Саве. У знак захвалности још 30-их година једна улица у Охриду добила је име по Михајлу Пупину.

У Идвору је Пупин од сопствених средстава подигао Народни дом "Михајло Идворски Пупин", са жељом да објекат добије функцију народног универзитета и да у њему буде смештена баштованска и воћарска школа, што се до данас није остварило. Данас се у Идвору налази Меморијални комплекс, основан у спомен на рад и заслуге овог великог српског научника и добротвора.

Основао је и посебан Фонд Михајла Пупина од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио "Привреднику" за школовање омладине и за награде за "ванредне успехе у пољопривреди", као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.

Фонд Михајла Пупина у оквиру Народног музеја у Београду финансирао је израду и штампање првих савремених научних монографија о српским средњовековним манастирима, попут Студенице и Манасије.

Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу.

Основао је задужбину при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација "српских старина". У имовину Задужбине Пупин је уложио ондашњих милион динара.

У Америци је 1909. године основао једну од најстаријих српских исељеничких организација - "Савез сједињених Срба - Слога", која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез, а Пупин је био један од његових оснивача и дугогодишњи председник до 1926.

Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини, преко српске патриотске организације Српска народна одбрана, коју је предводио и коју је он основао. Касније је, током Другог светског рата, ову организацију поново активирао Јован Дучић. Личним средствима Пупин је омогућио испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.

Такође, Пупин је узео учешће у оснивању Српског друштва за помоћ деци, које је набављало лекове и одећу, и проналазило домове за ратну сирочад.

Пупин је финансирао и штампање дела Милана Топлице о Првом светском рату. Приход од продаје те књиге био је намењен "Друштву за помагање Срба бегунаца и протераних из Аустроугарске монархије".

Колекција од 12 вредних слика, које је Пупин поклонио Народном музеју у Београду, данас чини Легат "Михајло Пупин".

Завршимо речима двојице великана, најпре Пупина: "Порази су само кратка одморишта за будуће победе", а потом и Теслиних: "Човек не постоји без морала, морала нема без Бога - значи, човека нема без Бога".