"Бол који носим одласком са Косова и Метохије једино може да се упореди са болом приликом ампутације дела тела, и тај осећај никада неће престати", каже за РТ Балкан учитељица из Призрена С.Д. (име познато редакцији), живи сведок свих страдања српског становништва од 1966. године, када се родила у славном граду на Бистрици.
"Ми смо генерација која је од детињства навикла на страх, на прогањање. Од кад знам за себе бежали смо у своје куће до мрака, да бисмо се сакрили од албанских отмичара. Страх су нам стално утеривали у кости, али се о томе мало или нимало говорило, посебно у медијима. Било је много девојака које су биле силоване, чак и у време када сам похађала средњу школу, па су их родитељи да би их сакрили од срамоте, склањали из града", започиње причу наша саговорница.
Страх од одмазде за исценирано тровање Албанаца у овом граду, посета Јосипа Броза и потврда Призренске лиге, када су трасиране мапе велике Албаније, било је довољно тадашњим младим људима, Србима, да схвате да им живот неће личити на онај који воде њихови вршњаци у другом делу Србије.
"Упркос свим застрашивањима, живот Срба у Призрену је био посебан, баш као што је и овај град. Већ осамдесетих година албанске хорде су отимале људе, имовину, пљачкали, силовали, крчили шуме, чинили све само да нас у што већем броју отерају са Косова. Страх од одмазде због наводног тровања албанске деце нас је још више везао да се одупремо њиховим притисцима", каже наша саговорница.
Само да не падне у руке терористима
Ова храбра Призренка, чији је живот саткан од непрестаних претњи и упозорења да за Србе нема места на светој земљи Косову и Метохији, готово две године уочи НАТО агресије је живела у потпуном мраку са двоје мале деце у кући у Ораховцу, где се удала, кадкад уз зрак свеће. Супруг, службеник МУП-а, непрестано на терену, а она, окружена УЧК терористима, није ни помишљала на друго, осим једног. Како да никада не падне у руке УЧК терориста и не напусти породичну кућу.
"Имала сам крај себе таблете, које сам била спремна да дам и деци и себи, и тиме прекратим живот, али само да њима не паднемо у руке. Вероватно и не бих стигла да урадим тако нешто", присећа се она.
Наша саговорница подсећа на период уочи доласка на власт Слободана Милошевића, када је Албанцима било дозвољено да воде паралелни живот, који је, како каже, све била увертира, односно добро припремљен сценарио за потпуни прогон Срба са Косова и Метохије.
"У систему школства већ тада се одигравао бојкот државе Југославије, тачније школског система. Албанци су држали наставу на албанском, у оквиру српских школа. Радила сам као учитељица, њихови просветни радници су се сепаратисали од нас, практично игнорисали у оквиру самих школа", присећа се она.
Додаје да су, у то време, у свим институцијама доминирали Шиптари: у полицији, општинама…Тек касније, Срби су почели да улазе у званичне државне институције, постајали челни људи општина. Чак се помислило и да су Албанци почели да се интегришу у државне институције као лојални грађани.
Дан када је Ораховац заливен крвљу
Тако је све било почетком деведесетих, а онда је дошла 1998. година, када су и последње наде за нормалан суживот угашене. Брутални напад на Србе са заузимањем Ораховца од стране албанских терориста био је прекретница у сукобима на КиМ. Отимање цивила, убиства без суда и пресуде, када је на простору Ораховца само у лето 1998. године убијено 36 српских цивила.
Након тога уследила је жестока офанзива српских снага безбедности и Војске Југославије према свим упориштима ОВК. Убрзо потом заузето је и Малишево у коме се налазио главни штаб ОВК, а уследили су тешки окршаји широм Косова и Метохије. ОВК је током тих окршаја разбијена.
"Држала сам наставу када су градом почели да одјекују пуцњи. Размишљала сам само како да заштитим децу и безбедно их спроведем до њихових родитеља. О томе се у медијима мало говорило. Трагови борби су биле видљиви на улицама, отисци крви, остаци од оружја. Страх се увукао у сваки ћошак града, сваку кућу. Две хиљаде терориста је опколило град, отимали су све српско на улици, кад падне мрак нисмо излазили на улице", сећа се учитељица као да је јуче било.
Према њеном сведочењу, пуцњи су се чули данима, а када је српска војска одговорила на овај страшан злочин завладао је бар привремени мир у овом косовском граду. Како каже, сваки дан до коначног напуштања Ораховца, 12. јуна 1999. године, био је препун страха да ће им неко наудити, па чак и прве комшије Албанци.
Онда су се ређале детаљи, данас свима познати, европски посматрачи, који су, како каже, служили само као параван за одавање службених тајни српске полиције шиптарским терористима.
Захваљујући њиховим прљавим радњама, откривени су бројни положаји полиције и намере уништавања УЧК упоришта. Њиховим одласком почела је НАТО агресија, чију годишњицу данас обележавамо.
Бомбардовање је наша саговорница дочекала у породичној кући, дане је проводила у склоништу, а ноћу се враћала у дом, који је био окружен шиптарским терористима. Све до једног дана када су им запалили кућу и претворили у згариште.
Чак су и Албанци, лојални држави Србији, од НАТО бомби сакривали са Србима у истом склоништу.
Наша саговорница тврди да никада није имала утисак да ће се ситуација смирити, и да ће наставити нормалан живот.
"Дан када смо напуштали КиМ, са свега једном торбом и личним документима, уз објашњење да ћемо се вратити за неколико дана, било ми је јасно да је свему крај. Осећали смо да смо издати, предати сами себи. Такозвани мировњаци су нас испратили уз снајперски нишан. Али, после свега, страха нисмо имали, ни онда када сам после неколико година, посетила Ораховац и Призрен, и уверила да за нас тамо нема више места", каже Призренка и додаје да је упркос свим упозорењима отишла и затражила обнову своје спаљене куће од садашњих општинских власти. Одговор је, очекивано, био негативан.
Учинак "мировне мисије" - крај за Србе
Године страха, самоће, изолације од породице и пријатеља окончане су доласком мировне мисије на Косово и Метохију, у њеном случају 12. јуна, када ће се испоставити да наша саговорница напушта своје породично гнездо на Косову и Метохији заувек.
Упркос свему, у сећањима су јој свеже прославе Божића и Васкрса у Призрену.
"Ђаци читавих одељења су одлазили у Саборни храм, где смо од четвртка до недеље боравили у цркви. Патријарх Павле би потом предводио литију около града", присећа се ораховачка учитељица.
Осврнула се и на велику српску светињу из 14. века, манастир Зочиште, у коју су долазили и Албанци, тражећи помоћ од православних светитеља Козме и Дамјана.
"Децу смо крстили управо у Зочишту. И тада су, као и сада, Албанци походили овај манастир, тражећи помоћ за своје невоље. Недавно, када сам била у посети Призрену, а затим манастиру Зочиште, видела сам неколицину комшија Албанаца, који долазе у манастир тражећи молитву. Светињу су срушили, али су мештани тражили да је обнове, па су тако управо њихови радници поново градили манастир", указује она.
Највише је погађају приче да су Срби који су били приморани да напусте своја огњишта продали своја имања Албанцима.
Како то бива у држави без закона и људима без морала, где не важи ни земаљска правила ни божанска начела, родитељску кућу у Призрену је насилно населио Албанац са породицом, а породичну кућу су спалили.
У једном поподневу нестале су све успомене, фотографије, предмети велике материјалне вредности, затрпан бунар, а остало је само згариште, које је после година борби, била приморана да и званично преда у албанске руке.
Имање ван града нису никоме предали, а према чврстом обећању које је дала заједно са својом сестром и братом, никада неће отићи на добош, руководећи се оним: "Ако те заборавим Косово, Јерусалиме мој, нека ме заборави десница моја".