Из Призрена је, као свршени матурант призренске Богословије, једва спасао живу главу због сталних напада УЧК терориста. Свештеник Мирослав Јовановић, у својој исповести за РТ Балкан каже да није ни слутио да ће се у Призрен вратити у војничкој униформи за мање од годину дана, 1999. године, како би се солидарисао са друговима и бранио отаџбину.
"Средњу богословску школу завршио сам у Призрену, тог јуна 1998. године смо као ученици Богословије једва изашли из Призрена, јер је у то време полиција малтене ратовала са УЧК терористима. Нисам ни слутио да ћу се убрзо ту наћи поново, овај пут у униформи", наводи Јовановић.
"Нисам тражио да идем у рат, већ сам стицајем околности отишао на редовно одслужење војног рока. Уследили су бомбардовање и прекоманда", додао је он.
Након што је јуну 1998. године матурирао, Мирослава су позвали на одслужење војног рока, које је, због средње богословске школе, двапут одлагао.
"Септембарски рок, род пешадије, касарна Жикица Јовановић Шпанац, Ваљево – ту ме упућују, а обука одмах креће убрзано, јер смо се припремали за рат. Тада нисам ни размишљао да би могло доћи до рата. Већина нас није имала осећај да ћемо убрзо бити на фронту, били смо млади људи који су изашли из школских клупа", истиче се наш саговорник.
Као што то обично бива - живот пише романе, а Мирослављев пут у овом био је да се, сплетом околности, у Призрен врати у униформи. Убрзо након почетка војне обуке из Београда у Ваљево дошле су старешине које су тражиле људство за јединицу Војне полиције.
"Од свих нас за ту елитну јединицу изабрали су двадесет момака. Прошли смо све психо-физичке тестове и послати смо у Топчидер у чувени Пети батаљон Војне полиције. Обука је трајала шест месеци, после чега се чета се поделила у две групе, први су отишли у групу за специјалне операције, а други, међу којима сам био ја, били су у радној групи, бавили смо се административним пословима при Војној полицији", објашњава Мирослав.
Када је почело бомбардовање СРЈ радио је у Команди Прве армије, а након избијања рата прекомандовани су у село Крчмар код Ваљева – једно од седишта Команде Прве армије. Његови дугови из Прве чете Петог батаљона Војне полиције већ су били на Кошарама...
Прва чета Петог батаљона Војне полиције била је на Кошарама, до њихових другова из Треће чете, која је била стационирана у Крчмару, свакодневно су почеле да стижу страшне вести.
"Чули смо да нам другови из Прве чете гину један по један. Тражили смо да и ми одемо на фронт, да се солидаришемо са својом браћом и да бранимо отаџбину", присећа се за РТ Балкан тих дана свештеник Мирослав Јовановић и додаје: "Ми смо изгубили официре - командира нашег вода Драгана Комарицу, капетана Срђана Кошанина, старијег водника Јована Тепавца, потпоручника Александра Ђуровића, као и мог доброг пријатеља - војника Радишу Илића".
Са сетом у гласу присећа се момената проведених са својим настрадалим пријатељем Радишом Илићем: "Ми смо на Богословији имали часове певања и ја певам, кажу, добро. Радиша је волео да му певам једну песму - 'Рекла си ми да не волиш зиму'. Пошто увече имамо времена он је мени тражио да му певам ту песму свако вече пред спавање..."
Убрзо су, сећа се наш саговорник, из Крчмара прекомандовани у Ниш, а одатле су се запутили у Призрен. Ту су, у близини Рачка, такође имали задатак да своје рањене другове спроведу у болницу.
"Као група били смо на спровођењу наших војника у болницу, то је било у близини Рачка где се догодио намештени инцидент. Код Штимља је пуцано на наше војнике. Драган Анђелковић је остао без руке, а Миладин Лекић је тешко рањен. Спроводили смо их до болнице након пуцњаве. Када смо се видели две деценије касније - евоцирали смо успомене. Он је познати српски вајар, ради у дуборезу и његови радови изложени су на Копаонику одакле је пореклом и где и сада живи", говори о дешавањима која су претходила одласку на фронт.
Варљиви Паштрик и храбри Рус
Били су смештени у призренском насељу Ортокол, одакле су убрзо послати на Паштрик, под коменду генерала Божидара Делића у славну 549. моторизовану Бригаду.
"Ми одатле одлазимо на радни задатак као Војна полиција, што обично полиција не ради, одлазимо на Паштрик и стављамо се на располагање чувеној 549. херојској бригади код Божидара Делића. Највећи број људи био је са југа Србије, препознао сам их по дијалекту. У мом граду, Лесковцу, је и споменик палим борцима на Паштрику као и седиште удружења ветерана ове бригаде.", наводи наш саговорник и додаје:
"Они који су нас дочекали били су у рововима, али то нису били класични ровови. Били су у камену, малтене озидани, јер је такав терен. Војници који су ту били пре нас имали су јоргане и ћебад, био је јун, били смо у кратким рукавима са панцирима и шлемовима, а они су нам нудили да са нама поделе покриваче. Испрва то нисмо желели, јер су биле несносне врућине у току дана, али смо, када је пала ноћ схватили зашто су нам то нудили - ноћу је температура драстично падала. Штавише, било је и снега."
Било је, међу њима, каже и руских добровљаца, а једна ситуација му је остала посебно карактеристична и памтиће је док је жив.
"Био је са нама у јединици један Рус. Он је рањен и након што је рањен - сам себе је, практично, оперисао, како би остао на положају и наставио да се бори. Он је погођен у ногу, а код себе је имао праву торбицу са хируршким прибором. На лицу места је извадио прибор, ишчупао метак, зашио и превио рану и наставио је да се бори", присећа се Јовановић.
Јовановић сведочи да су на Паштрику дочекали потписивање Кумановског споразума, међутим о то нису одмах знали, јер су трајала борбена дејства.
"Говорили су нам да смо победили, да је рат завршен, то повлачење је по мом мишљењу било горе и од самог рата. Када смо сишли на пут Призрен - Ђаковица наишли смо на контингент италијанских војника који су нас весело поздрављали. Стекао сам утисак да нису имали појма где су дошли, деловали су као да су кренули на екскурзију", каже наш саговорник додајући да су прави проблеми су настали када су ушли у Призрен.
Српска војска се повлачи: Албанци славе, а Срби у избегличким колонама одлазе
Будући да је пре рата живео у Призрену пет година, Јовановић се присећа и повлачи паралелу између стања пре и непосредно после потписивања Кумановског споразума.
"Пре рата људи су били по кућама, на улицама је ретко кога било. Када смо, повлачећи се са Паштрика, ушли у Призрен - на улицама је било пуно људи. Маса је нагрнула на нас, гађали су нас, бојали смо се да неко не употреби и ватрено оружје, јер бисмо морали да одговоримо ватром. Једва смо се пробили кроз центар града и дошли на место које се зове Баждерана, према Сувој Реци", били су, каже Јовановић, исцрпљени и гладни.
Ни разуларена албанска маса која слави, ни глад и исцрпљеност, ништа их није заболело, каже, као сазнање да остављају свој народ, којем више не могу да помогну.
"Најтеже ми је пало када сам видео наш народ, кренули су за нама, бојали су се да за њих нема живота када оде српска војска. Молили су нас да не одлазимо, а ако већ морамо - да им оставимо оружје, што се, наравно, није смело. Док смо се повлачили једна жена је легла испред војног камиона у покушају да спречи војску да оде, јер страх од терориста био је већи од страха од смрти", присећа се, са кнедлом у грлу, свештеник и додаје:
"Већи део локалног српског становништва је кренуо за војском и испоставило се да су били у праву. Према мојим сазнањима, свима који нису пошли за војском у тим избегличким колонама губи се сваки траг. Ко зна где су завршили, да ли су отети, побијени, да ли су завршили у 'жутој кући'... Једноставно их више нико никада није пронашао", наводи Јовановић.
Били су блокирани, пошто се припадници терористичке УЧК више се нису крили и нападали су без страха.
"Заробили су нам једну јединицу, а ми смо чекали да прођемо. Назад је била маса која слави, а напред сукоб који је КФОР решавао. Капетан Милан Спремо је одлучио да, пошто напред према Приштини не можемо, узмемо два БОВ-а (борбена оклопна возила) и да се пробијемо на Брезовицу, где је тада, као и сада српска средина", наводи наш саговорник.
Док се војска праћена народом повлачила, Албанци су славили и провоцирали, на очиглед припадника мировне мисије.
"Ми смо се, са очајним народом за нама, шест сати пробијали од Брезовице до Приштине. Немачки контингент Кфора нас је пратио, а припадници УЧК правили су заседе. Заједно са припадницима мировне мисије, на једном од пунктова стајао је, у униформи УЧК припадник те терористичке формације и поносно гледао нашу војску и народ који одлази", присећа се он.
Тај тренутак, каже свештеник, никада неће заборавити.
"То је у мени изазвало револт и осећај губитка, болело ме је. Осећао сам да ништа не можемо да урадимо и да тај народ који одлази, оставља све своје: куће, имања, гробове... Имали су само нас да их заштитимо, а сада и ми одлазимо", наглашава Јовановић.
Одазвали бисмо се држави да нас позове и дан данас!
Са саборцима, каже, данас се често чује путем друштвених мрежа и евоцирајући успомене схвата да би и данас исто поступио.
"Немамо ми децу која могу да гину и тако нешто не сме да се дозволи више. Ако треба - ићи ћемо ми, ветерани. Ја бих се и сада вратио да мој народ и моја држава то од мене затраже, као и многи моји саборци, заправо, већина њих. Све бисмо исто урадили", поручује Јовановић.
Војници који су били на КиМ имали су посттрауматски синдром, неки од њих нису успели да се изборе са тим - убили су се. Према речима нашег саговорника, недовољна брига државе о њима након рата утицала је на то.
"Прошло је много времена, имао сам и тај ратни синдром, трауме, неки људи су извршавали самоубиства... Вера ми је помогла да пребродим много тога, јер ми, хришћани, неке ствари лакше превазиђемо. Нама је вера даје наду, Христос је васкрсао и отворио нам пут у живот вечни", поручује Јовановић.
Више од двадесет година није крочио на КиМ, све до 2020. године.
"Врате се сећања, видите у Призрену споменике УЧК, па вам се све опет створи пред очима... Нисам осећао страх, кретао сам се слободно, али остаје тај горак укус у устима", закључује Јовановић.