Побуна слободољубивих против зла 27. марта 1941

Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата – била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација 1945, пише у ауторском текст за "Политику" научни саветник у Институту за новију историју Србије др Миле Бјелајац.

Старим клишеом Бјелајац назива тумачења да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, српски народ буде поштеђен жртава, да је пуч био британска акција. Да ли све баш тако?

Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940. пише да "Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи", док у немачким стоји да је "важно нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у Новој Европи после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму". Као и да ће Фирер одлучити о тренутку када ће се то спровести, цитира у тексту Бјелајац.

Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја, наводећи да ће југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама. О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у немачкој, добар део од садашње границе до Земуна мађарској, док се у бугарској престоници чуло да им је у Берлину саопштено да ће се Југославија свести на границе старе Србије, пише Бјелајац.

"У исто време, појачавајући притисак, Хитлер убеђује кнеза 4. марта да се 'Југославији пружа јединствена прилика, која се неће поновити, да заснује и обезбеди свој положај у реорганизованој Европи. Стајући на страну сила Осовине, Југославија може за себе да обезбеди трајну гаранцију Немачке за територијални интегритет'“.

У сред драме са осовинским притисцима и понуде САД да се Југославија не приклони фашистичким земљама, и тако остане на "правој и победничкој страни", мада привремено и подлегла, посланик краљевине у Москви, Милан Гавриловић јавља свом министру Цинцар-Марковићу 18. фебруара 1941: "Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасити за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађаре, Бугаре и опет Италијане".

Историја је показала да су ове информације биле тачне, истиче Бјелајац и додаје да је по тим линијама извршено комадање у априлу 1941. Он напомиње да се једнако потврдила тачност извештаја југословенског војног аташеа у Берлину од 28. децембра 1940, да је план за рат против Југославије био довршен у октобру, као и да кнез Павле просто није желео да верује у њега када му је предат јануара 1941.

"Да ли је 27. март био британски пуч? Скренимо пажњу да сви извештаји из Београда до касних сати 26. марта указују да пуч још није известан. Они које су Британци финансијски подржавали (не и стварне извршиоце) обећавају да ће можда доћи до њега за неколико дана јер се још тражи личност из редова пензионисаних генерала која би стала на чело".

Черчил је био одушевљен када је све успешно завршено, наводи Бјелајац и додаје да га Британци јесу желели.

"Њихова СОЕ је имала агентуру и спремала диверзије на Дунаву и комуникацијама, али војници који су га извели, своју акцију су планирали још од 1937, како против Милана Стојадиновића, тако и против кнеза Павла", пише Бјелајац.

Како напомиње, Британци нису могли организовати онакве манифестације у Србији које су избиле по сазнању за пуч, а да то није био одушак нације у складу са њеним осећањем за правду и слободу.

"Не само у Британији, пуч је био дочекан и слављен као побуна слободољубивих против зла на многим странама, па и у окупираном и неокупираном делу Француске, где су људи изашли на спонтане манифестације", закључује Бјелајац.