РТ Балкан сазнаје: Хрватско-муслиманске снаге држале Србе и њихову децу у најмање 322 логора у БиХ

Након првог масовног злочина над цивилима у БиХ који су 26. марта 1992. године починили припадници хрватско-муслиманских снага са подручја Брода заједно са регуларним снагама хрватске војске у српском селу Сијековац, од априла до краја јуна, на подручју Посавине формирано је најмање 36 логора за Србе кроз које је прошло, према доступним подацима, око 2.800 српских цивила и војника, међу којима је било и 106 деце, каже за РТ Балкан в.д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић, додајући да је места заточења, нажалост, било много више.

Нуждић напомиње да је центар, када је реч о местима заточења за Србе у протеклом рату, у другој фази пројекта мапирања логора.

"После вишегодишњег истраживања, Центар је утврдио постојање 322 места заточења у БиХ, у којима су противправно затварани цивили и припадници Војске Републике Српске. Реч о прелиминарним резултатима за предратне општине: Бихаћ, Босанска Крупа, Братунац, Брод, Власеница, Дервента, Добој, Зворник, Модрича, Орашје, Оџак, Сребреница, Угљевик и Шамац, као и за Сарајево (пет градских и пет приградских општина)", истакао је Нуждић.

С обзиром на то да је реч о прелиминарним резултатима, постојећи подаци у мапи логора свакодневно се ажурирају тако да се сваком од утврђених места заточења придружују сви расположиви подаци као што су, на пример, судске пресуде - ако их има, изводи из сведочења и слично.

Према његовим речима, посебна пажња биће посвећена утврђивању оквирног броја логораша, јер су бројни примери да су људи премештани, затварани на неколико локација и скривани од Међународног комитета Црвеног крста, па је тиме теже доћи до стварног броја.

Један од примера за овакве тврдње је и судбина која је задесила Србе са Купреса. Након напада ХВО, ХОС, Збора народна гарде и регуларних снага Војске Хрватске на српска села на овом подручју 3. априла 1992. године, Срби су одвођени у логоре на подручју Купреса, Дувна, Љубушког... Неки су завршили у сплитској "Лори", а одређени број њих и у Задру. Многима се овде губи сваки траг.

"Све што је урађено на мапирању логора засновано је на званичним документима и базама у поседу наше институције. Дакле, овде говоримо о службеним извештајима, изјавама сведока, медицинској документацији, документацији Међународног комитета Црвеног крста, као и подацима непријатељских снага током рата, односно такозване Армије БиХ, ХВО и хрватске војске", навео је Нуждић.

Мапирање има, условно речено, одређених недостатака, јер неке од локација на мапи нису назване онако како се данас зову. С тим у вези, треба имати на уму и то да су поједини објекти у међувремену срушени, као и то да на терену због објективних околности, за нека места није било могуће са сигурношћу означити тачну микролокацију.

Оно што је сигурно је чињеница да су у свим местима заточења, по сведочењу преживелих, људи пролазили кроз праву голготу, а да су начини злостављања, како физичког, тако и психичког, нешто што је тешко и замислити.

"Осим што су били мучени глађу, жеђу, излагању екстремно високим и ниским температурама, терани да пију и једу властити измет, па чак и делове тела, џелати су затворенике терали да се узајамно злостављају, и то на све могуће начине... Затварали су их у кавезе са животињама, бацали са високих зграда, док су пребијања, сакаћења и убиства била свакодневица", каже наш саговорник.

Он је нагласио да је на појединим местима био затворен само један човек, што ни у ком случају није значило да је тортура била мања, напротив! До њих никада није дошао Међународни комитет Црвеног крста тако да су, буквално, били препуштени суровој вољи оних који су их држали затворене.

Бројна места заточења за Србе током рата налазила су се и на подручју Сарајева, а према подацима са којима центар располаже, било их је најмање 214. Многи од њих су имали сва обележја логора. Међу њима је "Силос" у Тарчину који је затворен 27. јануара 1996, два месеца након потписивања Дејтонског мировног споразума.

"Такође, у правом смислу те речи, логор је био бивша касарна 'Виктор Бубањ', у којем је данас седиште Суда и Тужилаштва БиХ", напомиње Нуждић.

Србима у Сарајеву је, након убиства српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, недвосмислено поручено шта их чека. Одвођени су из својих домова, са улица, радних места, а бројни од њих су завршили у казаматима под контролом власти у Сарајеву.

"Сведочења су страшна! Убиства, физичко и психичко злостављање, тортуре... Незамисливо је шта су ти људи прошли", наглашава Виктор Нуждић.

У наредном периоду, Центар ће мапирати и места заточења у бањалучкој и западној Крајини, североисточној Босни, средњој Босни, горњем Подрињу као и у Херцеговини.