Са Косова и Метохије се од почетка 1960-их па до 1989. године иселило између 130.000 и 140.000 Срба, односно од 40 одсто њих који су тамо живели, рекао је историчар Петар Ристановић.
Ристановић, који је докторирао на тему "Српска интелектуална елита и косовско питање 1974–1989", у интервјуу за "Косово онлајн" истиче да исељавање Срба са Косова и Метохије траје од 1950-их и 60-их, а да од средине 1960-их ескалира.
Брионски пленум - преокрет у историји Југославије
Ристановић је рекао да за историју Косова и Метохије у периоду СФРЈ кључан тренутак представља Брионски пленум из 1966. године, када је смењен Александар Ранковић. Он је рекао да је термин "Ранковићева Југославија" термин специфичан за албански историографију.
"То је један врло занимљив феномен, будући да у искључиво у албанској историографији и код албанских историчара, јавних личности, публициста, постоји тај термин 'Ранковићева Југославија'. Они Југославију деле на ону до 1966. и ону после те године. Што на неки начин има смисла, будући да су средином 60-их заиста почеле дубоке промене у Југославији", рекао је он.
Ристановић додаје да је Ранковић несумњиво био утицајна личност, да је чак било говора и да би он могао да постане Титов наследник, али и да је он био персонификација централизоване Југославије. Његова смена је, наводи он, била кључна за појаву сепаратизма на Косову и Метохији.
"С обзиром на то да је смена Ранковића коинцидирала са децентрализацијом, са преласком свих суштинских функција на нижи ниво, на републике и покрајине, од тог тренутка и Косово добија све већу самосталност, институције у Приштини добијају све већу самосталност, преноси се власт суштински на албанске кадрове у Приштини и на тај начин почиње модерна историја Косова. Има то смисла на неки начин, будући да корен сепаратизма почиње да се разбуктава", рекао је историчар.
Уставом из 1974. Косово постаје република у свему осим у имену
Ристановић наводи да уставним амандманима са почетка 1970-их и Уставом из 1974. године Косово постаје де факто република по свему осим по имену. На то су у великом мери утицале и демонстрације Албанаца 1968. године, које су за циљ имале уздизање Косова и Метохије са статуса покрајине у статус републике.
У том периоду, Србија је пролазила крој низ смене кадрова, од ранковићеваца, преко ћосићеваца до тзв. либерала које је предводио Марко Никезић. Ипак, до средине 1970-их, Србија је остала без утицајних личности на савезном нивоу, а њене вође, попут Петра Стамболића и Драже Марковића, биле су приморане на компромисе.
"Њихова политичка рачуница је отприлике била, пристаћемо на оно што морамо, сачуваћемо своје позиције, а онда након Титове смрти, када се ствари промене, покушаћемо да повратимо позиције Србије и Југославије. То је била њихова рачуница и показало се да је та рачуница била погрешна", каже Ристановић.
Он наводи и да је живот на Косову и Метохији у периоду социјализма био прилично лош, а природини прираштај висок, што је довело до социјалног незадовољства које је на крају ескалирало у захтеву "Косово република", пошто се у тој републици видело решење за све проблеме.
Ристановић каже да се, на основу његових истраживања, са Косова од почетка 60-их до 1989. године иселило око 130.000 до 140.000 Срба, односно 40 одсто свих Срба који су живели на КиМ.
"То је огроман број и тај број није био тајна, људи су о томе знали и људи су о томе неформално причали, али је све до почетка 1980-их цензура у Југославији била јака и о томе није смело да се говори јавно", каже он.
О исељавању Срба је почело да се говори током осамдесетих година, када је та тема постала предмет сукоба Срба и Албанаца.
"Исељавање је коришћено у политичком обрачуну. За српско руководство, исељавање је било доказ да на Косову то не желе да спрече, да они чак то подстичу, и да Устав треба да се мења, да Косово треба да се врати под Србију, да је то једини начин да се исељавање заустави. С друге стране у Приштини су тврдили да је то исељавање нормалан процес, да људи одлазе тамо где им је боље, за више пара, суштински су негирали да је то исељавање уопште проблем, опет бранећи се тако од оптужби из Београда и доказући да нема потребе за било каквим уставним променама. Тако да чак и када је о исељавању проговорено, оно је било инструмент, а не проблем за који је постојао конкретан интерес да се реши", тврди Ристановић.
Милошевић је Косово "открио" тек 1987. године
Он каже да је Слободан Милошевић "Косово открио" 1987. године, када је своју политичку судбину и везао за њега, иако се до тада њих суштински није ни бавио.
"Није познавао проблематику, није разумео проблем, на седницама где се разговарало о Косову углавном је ћутао или давао неке генеричке изјаве", рекао је Ристановић, додајући да ни његов претходних Иван Стамболић није успео да реши проблеме косовских Срба.
Онда је на сцену 1987. године ступио Слободан Милошевић.
Милошевић се појавио 1987, пред тим истим Србима и послао поруку, решићемо ваше проблеме брзо и ефикасно.
"Он је на тај начин везао своју судбину за то брзо и ефикасно решавање проблема, а решавао их је тако што је ситуацију затезао до крајњих граница. Производио је кризу, продубљивао је чак, био спреман да је доведе на ивицу инцидента чак, на ивицу ескалације, не само на Косову, него на југословенском нивоу, кроз оно такозвано догађање народа, митинге који су се догађали по улицама градова Србије, па је чак било покушаја да се ти митинзи извезу ван граница Србије. И на тај начин је притискао руководство у остатку Југославије да они утичу на косовско руководство и да заједно са Београдом се утиче на Косово да се промени Устав, што је било Милошевићево решење и што је било у крајњој линији решење које су Срби са Косова захтевали".
Српско руководство је тежило да поново централизује државу и стави КиМ под директну контролу Републике Србије, док су се Албанци мобилисали око идеје одбране своје аутономије таква каква јесте, где су Косово и Метохија суштински независни од Србије. Када је аутономија сужена, они су почели да бојкотују институције и да граде сопствену паралелну државу, закључује Ристановић.