Савезничко бомбардовање горе од нацистичког: Како су нас бранили у Другом светском рату

Бомбардовање Југославије које су починили савезници имало је теже последице по Србе од ваздушних напада нациста. РТ Балкан истражује зашто су Британци и Американци 1944. године гађали Београд

Уместо наде и спаса, савезнички авиони који су се 1944. године појавили на српском небу, посејали су смрт и страх и оставили за собом последице страшније од оних које је имало шестоаприлско нацистичко бомбардовање само три године раније.

Бомбама су Србе тада бранили исти они који ће нас деценијама касније нападати удружени у НАТО Алијансу- Британци и Американци. Њихова одбрана, међутим, оставила је толико крви и патње, да се деценијама касније, многи, с правом, питају да ли су њихова мета били Немци, или Срби?

"Тешко је замислити англоамеричке пилоте како бомбардују Париз или неки од западноевропских градова, наравно са изузетком немачких. Зашто су товар својих бомбардера истоварили на цивилне циљеве у Београду, и не само у Београду? Различита су мишљења о томе, али чињеница је да без обзира на то колико Срби себе видели као њихове савезнике, Англоамериканци Србе нису гледали на тај начин", сматра професор Филозофског факултета у Београду, историчар професор Милош Ковић.

Бомбардовање 1944. године, како подсећа, није био први доказ таквог односа према нашем народу. У Првом светском рату, упркос свим обећањима која су Србима, као својим "савезницима" дали, напустили су 1915. године када су их удруженим снагама напале Немачка, Аустроугарска и Бугарска.

"Када се зна да је погинуло врло мало немачких војника, и да су главне жртве били цивилни циљеви у Београду, и да је бомбардовање извршено на Васкрс, то заиста даје посебну боју том историјском догађају. Још када се томе дода чињеница да се у Лондону и Вашингтону сматрало да је Србија није склона Јосипу Брозу Титу, и да је много наклоњенија Дражи Михајловићу кога су Англоамериканци већ напустили, онда то даје основе за претпоставке да је циљ бомбардовања био и да натера Србе да се помире са судбином коју су им наменили и они али и Совјети- а то је пад у руке Титовог режима", оцењује Ковић.

Англоамериканци су, каже он, бомбардовали Београђане и неселективно убијали цивиле, док су други наши савезници- совјетски војници- гинули у ослобађању Београда, заједно са партизанима.

"Совјетски војници су ослобађали град улицу по улицу, зграду по зграду, док су Англоамериканци убијали Београђане са безбедног растојања", наводи наш саговорник.

Савезници Београд гађали седам пута и убили 22 породиље

Колико нас је коштала ова "помоћ" савезника за РТ Балкан прецизира историчар Немања Девић.

"Прича о 6. априлу нажалост је повезана и са асоцијацијама на бомбардовање Србије из 1944. године. Прво су починили нацисти, а друго уз знатно веће цивилне жртве дошло је од савезника са Запада. Иако је Балкан представљао секундарно место дејстава савезничке 15. ваздухопловне армије, која је пре свега бомбардовала стратешки важне циљеве и окупационе установе у Западној Европи, од 1943. и наш регион постаје бојно поље и место судара и у том смислу", објашњава историчар Немања Девић.

Он наводи да су у прво време на удару највише била нафтна поља у пределу Плоешти у Румунији, али да су масовна бомбардовања привредних циљева и комуникација од јесени 1943. постала карактеристична појава и у окупираној Југославији.

Југославија је онда, као важна траса прелетања савезничких авиона, постала и поприште ваздушних борби и сукоба савезничких авиона и окупаторских снага противваздушне одбране.

"Како је време пролазило, савезници су све више бомбардовали циљеве у окупираној Србији, где су цивилни губици посматрани као 'колатерална штета'. Посебно је крваво било бомбардовање Београда на Васкрс 1944, али и других градова у Србији, попут Ниша и Лесковца. Само у Лесковцу погинуло је око 1.000 српских цивила у току бомбардовања 6. септембра 1944", објашњава Девић.

За њега је несумњиво да савезничка бомбардовања Србије, осим што су погађала и немачке војне, индустријске и инфраструктурне циљеве, донела и знатно веће цивилне жртве у односу на исти чин немачког окупатора.

"Београд су само у току 1944. Западни савезници бомбардовали седам пута, а нека као илустрација тог злочина послужи и чињеница да су у страдању зграде хитне помоћи убијене 22 породиље са децом. Ипак не би требало да се, без обзира на све, релативизује немачки злочин из априла 1941, будући да су последице бомбардовања Народне библиотеке, све са изгорелим старим књигама и рукописима, несагледиве по нашу културу до данашњих дана. Али треба отворено рећи да је Београд био и жртва нациста, али и оних снага које су му се представљале као савезничке", указао је Девић.

Резервни циљ и колатерална штета?

Др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије, међутим, каже да "није присталица" објашњења да је савезничко бомбардовање Југославије било последица "антисрпског става савезника" или појединих теорија да су га "наручили" припадници народноослободилачког покрета.

"Они који су истраживали рад ове ваздухопловне армије стациониране на Сицилији и у Напуљу, гледали су дневнике летења. Задатак је било бомбардовање Румуније, односно њених нафтних извора и других индустријских постројења, али је увек у том плану лета постојао и резервни циљ за случајеве да се на пример поквари време", појашњава Бјелајац.

Он наводи да су резервни циљеви у Београду били- фабрика војне одеће и падобрана испод Зоолошког врта (касније "Беко"), затим фабрика кугличних лежајева код Далматинске улице, али и аеродром Бежанијска коса и железничке пруге.

"Равногорска обавештајна служба али и народноослободилачка илегална обавештајна служба из Београда су јављали исто, па су савезници имали податке да Немци поседују противавионске топове калибра 88 милиметара. А чим они добију информацију да таква артиљерија постоји у зони летења, по аутоматизму дижу авионе на 5.000 метара", објашњава Бјелајац додајући да је са те висине било тешко нанишанити и прецизно погодити мете.

Тако се, каже, догодило да рафал погоди потез од "Бека" ка граду, а да, кад је гађана фабрика кугличних лежајева "закачи" све до данашње Крунске улице где је налазило страдало некадашње породилиште. Рафал са Бежаније погодио је, рецимо, и Пашино брдо с друге стране Саве.

"У једној специјалној акцији бомбардован је Дубровник, Задар, Подгорица, аеродроми око Загреба… Пре искрцавања на Нормандију, то вече и то јутро, изузетно су тешко бомбардовани француски градови на обали где је било на хиљаде жртава. Али нико у Француској није поставио питање је ли то било намерно уништавање Француза. Код нас су деведесетих кренуле те приче, нарочито због Лесковца. Наиме, постојала је информација да је тамо велика концентрација немачких снага, али док су авиони долетели, они су се померили, тако да у том тренутку није било разлога за бомбардовање", објашњава он.

На питање како то да је Београд много крвавије страдао од Загреба који су савезнички авиони заобишли, иако је у то време био престоница колаборационистичке државе, он додаје да, иако су бомбардовани загребачки аеродроми и индустрија центар града није - јер су усташе, тамо, у близини Павелићеве виле имале логор заробљених савезничких пилота.

"Ако ништа друго, сигурно Равногорском покрету не може да се приговори антисрпски став, а једнаке су информације слали и њихови обавештајци и обавештајци народноослободилачке војске", јасан је Бјелајац.

Коментаришући шушкања да је савезничку акцију затражио сам Тито, саговорник РТ Балкана наводи да је извештај о концентрацији немачких снага у Лесковцу стигао из главног штаба за Србију Коче Поповића, али да он нигде није пронашао Титов захтев да савезници бомбардују наше градове.