Снаге Републике Српске добиле су, својевремено, зелено светло од УНПРОФОР-а да уђу у Сребреницу, судећи по речима главног хашког тужиоца на суђењу Слободану Милошевићу, Џефрија Најса.
На питање сарајевске телевизије Н1 да ли је тачно да је неко од међународних званичника рекао Милошевићу да војска РС може да уђе у тај град, и да неће бити војне интервенције НАТО-а или УН, он је открио да постоји "јасан доказ из докумената Стејт департмента је да је 28. маја постигнут споразум Америке, Велике Британије, Француске, можда још једне земље".
Реч је била, како он каже о "тихом, прећутном договору" да они неће бранити Сребреницу.
"Исти споразум се поново помиње у документу Стејт департмента следећег дана, који је потписао председник Клинтон. У шест недеља које су уследиле од тог дана и Младићевог уласка у Сребреницу, нема доказа да је тај споразум промењен", навео је Најс који, међутим тврди да холандски батаљон који је био стациониран у такозваној "слободној зони" Сребренице, па чак ни муслиманска страна, нису знали за овај споразум.
Најс је додао и да НАТО генерал Бернар Жанвије није одговорио на захтев за ваздушну подршку тог 10. јула, тако да је, кад је Младић ушао у град "није ни погледао горе јер је знао да не мора".
"Питање на које још тражимо одговор је да ли је он то знао зато што је то сам схватио, претпоставио, или имао обавештајне податке за које ми не знамо, или је неко директно пренео информације њему или Милошевићу, или га је Милошевић обавестио него. То су тренутно спекулације, али ове екстерне тачке, оно што имамо, споразум, немењање споразума, Жанвије који не издаје наређење да за бомбардовање и Младић има поуздање да уђе у Сребреницу, то су ствари које су јасне", устврдио је Најс.
Приче (које су истина, више биле гласине, и нису долазиле са овако високих позиција) о томе да је међународна заједница планирала да Сребреницу "преда" у руке Србима не слушамо први пут. Али, у свим претходним верзијама, које осветљавају злокобну улогу Запада у закувавању сукоба али не говоре о томе шта су били њихови циљеви, указује се да су муслимани итекако знали за ове идеје.
Хакија Мехољић, председник СДП-а из Сребренице својевремено је тако сведочио да му је Клинтон "нудио у априлу, да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана, и тад ће бити војна интервенција".
Шта се десило, да ли је истина да је војска РС ушла у небрањен град, и је ли тачно да је у Сребреници "Младић ушетао у клопку" што је својевремено тврдио и бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, француски генерал Филип Моријон?
Младићево лукавство
За адвоката Ратка Младића Бранка Лукића, нема речи ни о каквом претходном договору, а уз то, он додаје да није ни истина да међународне снаге нису бомбардовале српске снаге.
Говорећи о томе да је циљ српских снага био да се раздвоје енклаве Сребреница и Жепа из којих су муслимани излазили и нападали цивиле и српску војску, па чак и главни штаб, Лукић истиче да је, кад већ то више није могло да се толерише, Караџић наредио да Дрински корпус крене у акцију.
Због лошег времена, акција је одложена, тако да, иако је наредба издата деветог, почела је 11. јула.
"Муслимани пружају отпор и на страни муслимана се укључује Холандски батаљон који не да Србима да прођу. И онда против српских снага ратују и муслимани и Холанђани. Зато знам да није било никаквог договора. Иначе, ниједног Холанђанина нису убили Срби, а оног једног што је погинуо убили су муслимани, како би спречили повлачење", рекао је саговорник РТ Балкан.
Када су се, каже, Холанђани повукли, војска РС је ушла у Сребреницу, а већ истог јутра, муслиманске снаге окупиле су се на североистоку.
"Тек кад је Караџић видео да раздвајање иде добро, донета одлука да се Сребреница заузме. Али, онда 11. јула, креће бомбардовање српских положаја. Младић даје наредбу да се пали сено, и због тог дима авиони остају немоћни и не извршавају акцију како су планирали. А онда креће пробој и само у том пробоју, и то према муслиманским сведочењима гине 6.000 до 6.500 хиљада људи, било у борбама, због минских поља, у међусобним сукобима… Дакле, прича о договору није тачна јер НАТО је ипак покушао да бомбардује српске снаге, али због Младићевог лукавства није успео", наводи Лукић.
"Најс допунио слагалицу- била је то клопка"
Потпуно другачије мишљење, међутим, има политиколог Александар Павић, иначе аутор књиге "Забрањена истина о Сребреници", који наводи да се Најсова прича уклапа у сценарио који се десио у тој енклави.
"Војсци Републике Српске су вишеструко јаче муслиманске снаге које су биле у Сребреници дозволиле да уђу без борбе. Двадесет осма муслиманска дивизија Армије БиХ која се повлачила ка Тузли после је итекако имала окршаје са њима, и већина тих масовних гробница успут заправо су резултат тих веома жестоких борби јединица Војске Српске и муслиманске дивизије", наводи саговорник РТ Балкан.
Муслимани се, дакле уопште нису борили, нити супротставили војсци која је и сама била изненађена што је град био небрањен. Практично, Срби су у Сребреницу били намамљени.
"Војска РС није ни планирала да уђу у Сребреницу док нису видели да нема никог ко ће да је брани. А муслимани су уз то оставили жене и децу на милост и немилост наводном агресору. Све то указује да је то била једна замка за Војску Републике Српске и сад се види да ту замку нису конципирали само Алија Изетбеговић и његов штаб, већ и НАТО и да је то била координирана акција како би се увукла војска у Сребреницу", наводи Павић истичући да је слична замка била постављена у Кувајту за Садама Хусеина.
Срби, како додаје саговорник РТ Балкан, нису знали за даљи сценарио, јер читава сврха њиховог окретања ка Сребреници била је да се сузбију стални упади "оружаних формација из Сребренице која никад није била демилитаризована" у локална српска села.
"Постоје и новински извештаји, и то западних новинара са лица места, и британских и америчких, да је било запањујуће да су тако славе снаге војске РС ушле у Сребреницу без икаквог отпора. Тако да нам је Џефри Најс само допунио једну слагалицу из које се види да је то била замка и да су они очигледно већ имали унапред спреман сценарио да од тога припреме лажни геноцид, са актерима који ни дан данас нису откривени, јер ни дан данас нико не може да каже ко је тај што је издао наредбу. А то је зато што наредба за етничко чишћење једноставно не постоји", тврди Павић.
О томе зашто је Најс истину открио сада, непуних 28 година касније, он, како каже, може само да нагађа.
"Разлог могу да буду неки нерашчишћени рачуни између Најса и његових шефова и газди. Можда их Најс на тај начин једноставно уцењује, говорећи им: 'Видите шта ја све знам. Ако не добијем новац могу још тога да кажем'. Сигурно да ти кругови којима Најс припада нису заинтересовани да изађе истина о Сребреници, па можемо да нагађамо јесу ли то нека њихова унутрашња трвења, али најбитније је да је он то рекао", истиче наш саговорник.
Најсова прича о Сребреници припрема за Украјину?
Џефрију Најсу не верује Стефан Каргановић, директор историјског пројекта Сребреница, који каже да, ако је "такав договор постојао на начин како га у свом исказу описује Џефри Најс", чини се да Младић јесте упао у клопку.
"Важно је да се истакне да Најс не обелодањује документа на основу којих гради своју причу, нити се та документа за сада дају пронаћи на сајту Стејт департмента. То значи да ми не знамо да ли је Најсово тумачење исправно, чак и не доводећи у сумњу постојање тих докумената. Сваком ко је био у Хашком трибуналу и ко је тамо био у додиру са Најсом или имао прилику да посматра његово понашање, то је довољно за опрез", уверен је наш саговорник.
Уколико би Најсове речи узели здраво за готово, одговор би, како он сматра, свакако био да српска страна јесте била увучена у клопку која би се "по последицама могла упоредити са лажним уверавањима Садаму Хусеину америчке амбасадорке у Багдаду да Сједињене Државе немају став у вези са Садамовом намером да изврши инвазију Кувајта".
"На то је алудирао и француски генерал Филип Моријон, у једном тренутку командант мировних снага УН у Босни, када је као сведок на суђењу Слободану Милошевићу дословце изјавио да је по његовом мишљењу српски командант генерал Младић 'у Сребреници ушетао у клопку'. Затим је знаковито додао да је инсценација сребреничких догађаја „служила вишим интересима који су се налазили у Сарајеву и Њујорку…" подсећа наш саговорник.
Утисак да се ради о клопци, или у сваком случају о знатно унапред планираној и пажљиво координираној операцији, појачава, како верује Каргановић, Најсова тврдња да је наводни договор о непредузимању ваздушних дејстава да би се онемогућио српски улазак у Сребреницу био постигнут крајем маја 1995. године.
"То би било на око шест недеља пре сребреничке операције ВРС, дакле када напад на заштићену зону није био ни на хоризонту. Српска страна је одлуку да се неутралише база 28. дивизије Армије БиХ у Сребреници донела тек после 26. јуна 1995. када су муслиманске снаге из Сребренице извршиле препад на оближње српско село Вишњицу, које су спалили и опљачкали, а мештане који нису успели да се склоне побили. Зато постоји могућност да Најс можда нехотице открива и нешто више него што је намеравао, а то је да је инсценација Сребренице у Западним круговима била разматрана бар неколико недеља пре него што је српско руководство знало да ће напасти Сребреницу и пре него што је активирала планове у том смислу", наводи наш саговорник.
То би, каже Каргановић, ако је тачно, имало значајне последице и "у погледу извођења ратних злочина над ограниченим бројем заробљеника, тек довољно да би се створила илузија о 'геноциду'", што је како он уверава политички користило искључиво организаторима клопке, односно Западној коалицији.
Најс, како додаје саговорник РТ Балкана, нетачно тврди и да уопште није било ваздушних удара по српским снагама. Изведена је, додаје, једна ограничена операција такве врсте 10. јула, и том приликом је било оштећено неколико возила ВРС.
"Општи смер у коме иде Најсова прича јесте то да је пропуст Западних сила да адекватно и на време реагују на српски напад на Сребреницу погодовао извршењу бројних злочина, укључујући у коначници и 'геноцида'. Та теза сребреничког пропагандног наратива, која уопште није нова, евентуално би се могла повезати са планираним потезима Запада у односу на ситуацију у Украјини, у смислу припреме терена за ангажман снага НАТО пакта да се бар у Украјини спречи "геноцид", ако то већ није било учињено у Сребреници", закључује Стефан Каргановић.
Срели се Американац, Француз и Британац...
Наводи да су пре уласка српских снага у Сребреницу тадашњи председници Бил Клинтон и Жак Ширак, као и тадашњи британски премијер Џон Мејџор, пристали да обуставе ваздушне нападе НАТО-а на српске снаге постоје и од раније. Као у Најсовој исповести, тврдило се да се то дешавало без упозорења холандских званичника.
"Открио сам да иза овога стоји споразум између три владе Уједињеног Краљевства, Француске и Сједињених Држава да више не користе ваздушне нападе. Три савезника је требало да разговарају о својој одлуци да суспендују ваздушне снаге са владом Холандије. Држали су нас у мраку", јадао се својевремено бивши холандски министар одбране Јорис Ворхове.
И у белешкама са састанка такозваног Комитета принципала од 28. маја 1995. – највиших креатора политике Клинтонове администрације – такође пише "да су званичници одлучили да 'тихо' обуставе употребу ваздушних напада на Србе у догледној будућности, "јер су као мировне снаге УН-а били сувише рањиви на српску одмазду".
Да се може говорити о замешатељству НАТО-а, тврдио је и Мухамед Шаћирбеговић, који је у то време био министар спољних послова Босне. Према извештавању "Франс 24", његов је став био да су западне земље Србима дале жуто светло да преузму контролу над Сребреницом.