Горанка Матић у "Релативизацији": Кад имаш мање препрека, мање је мржње

У 22. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је са уметницом фотографије Горанком Матић разговарала о томе како је Горанка одрастала са бабом и дедом јер су мама и тата "изграђивали тај социјализам", о чему данас прича са пријатељима из бивших југословенских република, шта је за њу значила Титова слика "међу женским грудњацима" и зашто су и Ђинђић и Ђукановић били "бомбоне" за сликање.  

"Уметност је иначе релативна, а кад је прогласе озбиљном, онда постаје више на цени. А све је уметност - ако преживи, ако постане део културе", каже Горанка Матић. 

Она сматра да њена прва самостална ретроспективна изложба у Музеју савремене уметности није била битна само за њу, "већ и за фотографију уопште" и да је том изложбом понудила публици успомене из разних деценија.

"То је било чудо од изложбе", оцењује Смајловић и додаје да су, по њеном мишљењу, људи највише долазили да виде деведесете, "своју прошлост и оно што нас је тада све узбуђивало". 

"Важне су и осамдесете, та поп рок и културна и ликовна сцена Београда, као и ова улична сцена деведесетих, оно што нам се дешавало. То су два пункта који се дешавају у две деценије и они су битни за историју града и државе", објашњава гошћа емисије. 

У Југославији није било драстичних социјалних разлика

Југословенство Горанке Матић очитава се на много нивоа. Дете је двоје партизана: тата је са 21 отишао у партизане, а мама са 14 година, због чега је њена баба завршила у логору.

"Рођена сам испред болнице у Марибору, у камиону чешке производње, адаптираном у санитетско возило", прича Горанка и додаје је до шесте године живела код баке у Привлаци у Хрватској, јер су мама и тата "изграђивали тај социјализам".

У школу је кренула у Куманову, али је била несташна и бежала из школе, па је мама морала због ње да напусти посао.

"Ја сам јој упропастила каријеру", кроз смех прича Горанка, али истиче да је то "заиста тако било".  

У Београд се сели 1961. и још увек се сећа прве конференције несврстаних која се тада одржавала.

"У Југославији није било драстичних социјалних разлика", прича Матићи додаје: "Школство је било пристојно, као и здравство, имао си старт да можеш да напредујеш даље у животу и да не мрзиш комшију из друге републике. Кад имаш мање препрека, мање је мржње и конфликата."

Није то моја поетика

На распад Југославије гледа као на "убијање мог дотадашњег живота". 

"Кад се појаве границе, готово је", каже, али додаје да никад није дозволила себи да је те ствари депримирају.

"Глупо је ламентирати, мораш да се снађеш. Као кад ти пукне цев, мораш да је поправиш, не можеш да плачеш", резимира Горанка. 

"И даље си прихваћена у свим југословенским срединама", примећује Смајловић.

"Ја нисам страствени навијач. Глупо је. Оно што не могу да променим, ја против тога не могу ни да се буним", одговара. 

А како данас изгледају пријатељства са људима из бивших југословенских република и постоје ли теме које би требало да се избегавају?

"Обично оговарамо сваки своје. Онда не избегаваш, него сам кудиш своје. Такмичимо се да видимо ко је добио интересантнију власт", каже саговорница. 

"Са тобом је тешко посвађати се", додаје Смајловић, цитирајући Горанкин коментар на све што јој се не допада - "није то моја поетика".

Дани бола и поноса

"'Дани бола и поноса' су мој први и најбољи рад", сматра уметница и присећа се како је он настао.

"Кад је умро Тито, дан после сам видела све излоге у Београду са Титовом сликом на коју је стављен црни флор и то је био чист концепт за мене. Дакле, слика је стављана међу кобасице, женске грудњаке, воће и поврће итд. Као да дајеш на дар те своје производе тој Титовој слици - икони", објашњава.

Друга слична ситуација је била за време НАТО бомбардовања 1999. године, када су сви излози били облепљени изолир траком, која је штитила стакло. 

Трећи пут је слична ситуација била приликом проглашења независности "Косова", када су велике радње у Београду ставиле у излоге тробојке и натписе "Косово је Србија", да им демонстранти не би полупали излоге.

Горанка је била фотографкиња и култног "Старта" у Загребу, у "време када се ценио изглед новине". Хрватска штампа је увек била боље дизајнирана од српске, оцењује Горанка, јер је "визуелна култура била јача", мада је, додаје Смајловић, Београд имао бољи текст. 

"Мораш да знаш кога сликаш, да би га ставио у контекст, да не буде само главица, већ представа о човеку", сумира Матић и додаје да су јој "и Ђинђић и Ђукановић били 'бомбоне' за сликање, кооперативни".

Објашњава да је све сликала са љубављу.

"Желела сам да уђем у њихов карактер, да нађем оно што је за њих карактеристично, али да не изгледа смешно или нелагодно", истиче она.

На питање о томе како изгледају фотографије данас, одговара "да ово време више не познаје, па зато нема права ни да га критикује".