Србија је добија нови Закон о трансплантацији, који предвиђа да су сви грађани донори, осим ако то изричито не желе да буду, о чему треба да се изјасне и накнадно региструју у Управи за биомедицину.
Члан 27а Закона о трансплантацији део је главне промене, рекла је данас министарка здравља Даница Грујичић на представљању националне кампање "Најважнији позив у животу" коју заједно спроводе ресорно министарство, Републички фонд за здравствено осигурање и компанија "Хемофарм".
"Подразумева се добровољно давање органа, а они који не желе од сада ће бити регистровани и тај регистар ће се водити преко Управе за биомедицину", поручила је министарка.
Београђанка упознала породицу донора
Једна од оних којима је орган успешно пресађен, Ивана Јовић (31) из Београда, каже да је Закон из 2017. године био скоро па идентичан, осим што сада последњу реч нема породица преминулог, него сама особа пре смрти.
Иако није по правилима, Ивана је имала прилике да упозна породицу особе чији је орган добила.
"Нажалост, немају сви прилике да ступе у контакт са таквом породицом. Софија је тада имала 15 година, била је на журци, узела 'екстази' и добила мождани удар. Њена породица је желела да ме упозна после трансплантације, тако да смо се повезали. Они су дивни и никада нису учинили да осетим грижу савести јер сам жива, а њихова ћерка није", каже Ивана за РТ Балкан и додаје да се и четири године од операције чују, поготово на велике празнике и рођендане.
Подизати медицинско знање грађана
Грујичић је поручила да мора да се ради на медицинској едукацији грађана, а да би у тимове који разговарају са породицама преминулих потенцијалних донора, требало укључити и психологе.
"За њиховог најмилијег је учињено све, али нажалост када је мозак мртав то је доказано смрт и ако треба можемо и увести чланове породице на интензивну негу, да се у то увере", поручила је министарка Грујичић.
Иако имамо стручњаке за трансплатацију, Србија назадује у односу на земље у региону, а процене министарке су да је потребно око пет година како би се постигли резултати какве имају земље у окружењу.
"Ту је јака Хрватска и зато морамо радити сви заједно, медији су важни, а такође, ниједна религија није против трансплантација. Ми морамо да објаснимо грађанима да у оном тренутку када дође до мождане смрти, срце постаје само механичка пумпа која има рок трајања од неколико дана. Ја знам да је губитак најмилијих јако стресан и да је то најгора ствар, али тај орган ће кроз неког другог да живи и некоме да продужи живот", истакла је Даница Грујичић.
Према њеним речима, Институти за кардиоваскуларне болести "Дедиње" и "Каменица" имаће право да пресађују срце, ВМА ће добити право да ради трансплантације јетре и бубрега, а УКЦС јетру, бубрег и срце.
Истиче да остаје да се реши трансплантација плућа, што како каже, захтева посебну технологију.
"Све остало се већ ради у Србији. Ми морамо да будемо део "Еуротранспланта". Ја очекујем да уз добру организацију можемо то да одрадимо, а док се то не деси, РФЗО је у обавези да обезбеди новац за те операције у иностранству, пре свега у Белорусији, где се ради велики број кадаверичних трансплантација", рекла је Грујичић.
Девет година просек за добијање органа
Роналд Селигер, генерални директор "Хемофарм групе", поручио је да је циљ да људи не чекају најмање девет година за трансплантацију.
"Сада је то Славица, али то може да се догоди било коме од нас у било ком тренутку. Чак двадесет пута су веће шансе да ће нам за живота бити потребан орган, него да будемо донори. Ја сам поносан власник донорске картице у Немачкој, јер верујем да када умремо, уколико могу да се искористе, наши органи треба некоме да спасу живот", истакао је Селигер.
Реципроцитет: Ми вама бубрег, ви нама јетру
Даница Лукић, заменик директора сектора за остваривање здравствене заштите у иностранству РФЗО, захвалила се пацијентима који су пристали да учествују у кампањи и тако је учинили видљивијом.
"Дали су јој људски лик. Проблем трансплантација је тренутно највећи проблем у здравственом систему Србије. Иако РФЗО предузима све што може како би пацијентима којима је потребна трансплантација било обезбеђено лечење, и даље нема кадаверичних донора", појаснила је она.
У Србији тренутно, на кадаверичну трансплантацију бубрега чека око 800 одраслих и 30 деце, нову јетру чека око 90 одраслих, док је ново срце потребно за 40 одраслих. Укупно око 2.000 људи чека на неки орган.
"За оне врсте трансплантација које се не раде у Србији, Фонд упућује пацијенте на лечење у иностранство. Међутим, без обзира на обезбеђена финансијска средства од стране државе за лечење у иностранству, то нам не помаже у овој ситуацији, јер инострани трансплантациони центри, као услов за пријем наших пацијената за кадаверичну трансплатацију, постављају реципроцитет у размени органа. То конкретно значи да смо у обавези да у одређеном року вратимо дониран орган земљи која је примила нашег пацијента на кадаверичну трансплантацију", навела је Лукић.
Додаје да на том принципу размене кадаверичних органа функционишу све међународне трансплант организације, међу којима се по величини издваја "Еуротрансплант" организација, која у свом саставу има осам држава чланица.