Руски психолози за РТ Балкан о трагедији у београдској школи: Причајте са децом

Када видимо дете које је у зони ризика, потребно је да радимо са целом његовом породицом. Проблем је, у суштини, системског карактера, па је стога целој породици потребна психолошка помоћ, наводе наши саговорници

Млади, који имају проблеме, заиста мисле да добију на самопоуздању и да изгледају другачије пред другима ако се врате у своју образовну установу како би се осветили онима, који су их мучили - кажу за РТ Балкан руски психолози

Први пут у Србији дошло је до оружаног напада на образовну установу. Током пуцњаве у ОШ "Владислав Рибникар" убијено је осморо ученика и један радник обезбеђења. Овакви напади, где год да се десе, никога не могу оставити равнодушним. Без обзира на државу и политичку ситуацију, напад на децу је последња ствар која би треба да се деси. 

Пуцњава у школама стигла је у Србију 2023. године, док се друге државе, нажалост, носе са тиме већ дуже време. У 21. веку образовне установе Русије су биле мете напада више од 30 пута. Сваки напад, без обзира на то како се завршио, био је шок за јавност, која је након сваког новог напада на децу покретала лавину питања - како је до тога дошло и како спречити нове смрти? Без обзира на велика улагања у безбедност, повећање броја школских психолога и анонимне психолошке помоћи ученицима, пуцњаве и напади на школе и вртиће постају све чешћи.

Русију су последњих година потресли напади на школе са великим бројем погинулих. У октобру 2018. године студент Политехничког колеџа у Керчу, Крим, је активирао бомбу на првом спрату зграде, након чега је почео хаотично да пуца из пушке. Погинуло је 20 људи, а нападач је извршио самоубиство.

Почетком маја 2021. године, два бивша ученика школе број 175 у Казану напала су ову образовну установу. Један од нападача је приведен, други је елиминисан. Погинуло је осам људи - седморо деце и учитељица. Још 20 је повређено. 

Само годину дана касније, у школи број 88 у Ижевску, Република Удмуртија, 34-годишњи Артјом Казанцев ушао је у образовну установу и почео хаотично да пуца из два трауматска пиштоља Макаров, који су били прерађени у борбене. Казанцев је убио 18 људи, међу којима је 11 деце, ранио 24 особе и након тога се упуцао. Починилац је на себи имао маску и мајицу са нацистичким симболима.

"Разлог за тако нешто се увек крије у детињству. Често таква деца нису добила довољно љубави и подршке од родитеља. Дешавају се да су родитељи били ти који су их малтретирали. Понекад деца једноставно немају осећај да су битни својим родитељима и најближима. Многи родитељи се са тиме не слажу и тврде да су њихова деца имала сјајно детињство. Међутим, најбитнији је лични осећај. Ако дете мисли да је имало тешко детињство и лоше односе са родитељима, управо то формира њихово мишљење. Али, нажалост, иза таквог мишљења се најчешће крије психолошко или физичко насиље" каже за РТ Балкан Наталија Наумова, дечији психолог и породични психотерапеут .

Психолози тврде да усамљена деца, која немају подршку родитеља или вршњака често имају осећај неуспеха. На пример, дете може да има одличне оцене али када се деси да добије јединицу, цео свет му преврне. Дете губи осећај да вреди и почиње да мисли да га учитељ малтретира.  

"Млади, који имају проблеме, заиста мисле да добију на самопоуздању и да изгледају другачије пред другима ако се врате у своју образовну установу како би се осветили онима, који су их мучили. Код таквих људи се гомила бес, депресија, осећај да су безначајни и бескорисни. Поготово ако имају проблема у комуникацији са вршњацима или са наставницима. Често и са једнима, и са другима. Потенцијални нападачи дуго држе у себи љутњу и патњу, што директно утиче и на њихово психичко стање", додаје Наумова.

Уобичајени мотиви за напад на школу или вртић су лична или колективна освета и психички поремећај, каже психолог Наталија Искра. 

"Да би се спречио напад на школу или вртић, потребне су разне мере, у које спада праћење деце која су у зони ризика, праћење деце која су била малтретирана, која немају другаре у одељењу, живе у проблематичним породицама. Генерално, потребно је пратити децу у школи. Јер нападачи често имају једну заједничку карактеристику - ментално нестабилни узраст - пубертет", каже Искра.

Након страховитих напада, који су однели пуно невиних живота, Русија је почела да се бори са нападима на школе. Осим што је појачано обезбеђење, које је добило ватрено оружје у многим школама, држава је почела да улаже у психолошку помоћ. Драстично је повећан број школских психолога, који дневно могу да разговарају са неколико десетина деце.  

Слоган "Причајте се са децом", који је, нажалост, тек сада постао актуелан у Србији, већ неколико година функционише у Русији.   

"У Русији се заиста виде промене набоље што се тиче рада са децом. Њима се пружа добра психолошка помоћ. У школама у којима су извршени напади, деца добијају помоћ, са њима се активно ради, то им помаже да се изборе са проблемом. Психолози им помажу да осмисле то негативно искуствао, што ће им помоћи да се отарасе страха, стреса и да почну поново да верују људима", каже Наумова.

Професори су такође укључени у процес. Многи наставници похађају допунску наставу, где додатно уче да комуницирају са децом и примећују промене у њиховом понашању. 

"Веома је битно да наставници у школама буду добро припремљени како би правилно реаговали на свакодневну комуникацију са децом. Морају бити у стању да подрже децу, да их подучавају, да их мотивишу и истовремено да их не вређају, не исмевају и слично. Сви васпитачи, као и психолози, морају да прођу психотерапију пре него што почну да раде", говори Наталија Наумова. 

Разлози, зашто ствари у Русији иду на боље су једноставни: социјализација деце, одсуство страха од психолога и комуникација са родитељима. Баш због тога су у Русији све популарније породичне терапије.

"Генерално, када видите да у одељењу имате затворену особу која не развија односе са вршњацима, а заинтересована је за оружје, борбу и слично, схватате да су та деца у опасности. Такође треба да обратити пажњу и оне који малтретирају друге, јер и они могу бити потенцијални 'колумбајнери' (прим. аут. алузија на Масакр у Колумбајну). Треба активно радити и са њима. Када видимо дете које је у зони ризика, потребно је да радимо са целом његовом породицом. Проблем је, у суштини, системског карактера, па је стога целој породици потребна психолошка помоћ", тврди Наумова. 

Стручњаци саветују родитеље и професоре да обрате пажњу на наглу промену понашања деце. Уколико примете нешто необично, потребно је одмах контактирати родитеље и психолога. На професорима је заиста велика одговорност, баш због тога што они проводе са ученицима пуно времена, а дечији проблеми захтевају интервенцију одраслих. 

"Нестабило психичко стање и недостатак помоћи одраслих доводе до трагедије. Нажалост, оружани напади су последњи вапај за помоћ. Важно је схватити да дете не може самостално да се носи са насиљем. Увек је потребна помоћ и интервенција одраслих. Малтретирање у школи захтева свеобухватан рад целог тима: наставника и психолога. Понекад, нажалост, управо наставници покрећу малтретирање у кроз вређање и омаловажавање ученика. Треба обратити пажњу на навике свог детета, јер код оног које је малтретирано могу да се промене биолошке навике као што су дужина и квалитет сна или исхрана. То су индиректни знаци да дете има психичких потешкоћа. Нагла промена академског успеха је такође знак, иако у пубертету она опада код већине ђака", додаје Искра.

Једно је сигурно: колико год се држава, школске установе и професори залагали, све долази из породице. Поједини родитељи често немају времена или жеље да комуницирају са децом док други покушавају да реализују своје амбиције преко деце, вршећи страшан притисак. 

Децу не могу васпитати ни професори, ни улица, ни ријалити програми, кажу нашу саговорници. Децу треба да васпитавају родитељи, који нису само дужни да обезбеде оно најнеопходније за преживљавање, већ су у обавези да одгоје психички стабилног човека.

Обавеза сваког родитеља је да васпита дете, које се неће бојати потешкоћа, социјализације и које се неће устручавати за затражи помоћ. Зато, причајте са децом. Колико год се некоме чинило да дечији проблеми нису "прави", искрен разговор и разумевање свакако ће да помогну најмлађима.