Недавно је Музеј жртава геноцида објавио списак српске деце које је од сигурне смрти у усташким логорима спасила Диана Будисављевић. Директор те институције, Дејан Ристић каже да је био у прилици да првој особи са списка лично саопшти истину о пореклу и правом имену и презимену.
"С тим човеком нас је повезала историчарка Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко", каже Ристић и додаје да је човек у деветој деценији живота сазнао истину.
Када су му саопштили причу о његовој судбини, питао је да ли је имао браће и сестара.
"Онда смо му рекли које му је право име и презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког логора и када је избављен, као и ког датума је дат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала", каже Ристић за "Политику".
Према подацима до којих је дошао, највише српске деце одвођено је са подручја Козаре, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна.
"Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих логора и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску", каже Ристић.
Он додаје да је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим, а да је један од објеката преко којег су деца избављана био Завод за одгој глухонемије дјеце у Загребу.
"На том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима", напомиње Ристић.
Према речима Ристића, наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ, а раде на томе да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата.
"Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа - злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком", каже Ристић.
Додаје да је због тога разумљиво зашто јавности није саопштено где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се овим потрага не завршава, већ добија на интензитету.
"Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима", каже Ристић.