Сведочења дежурних лекара Хитне помоћи: Тешко повређена девојчица нас је питала да ли ће умрети

Последица крвавог пира и масовног убиства деце у Основној школи "Владислав Рибникар" је препуне операционе сале здравствених установа и интервенција великог броја лекара и здравственог особља. Шта су затекли на терену, колико је тешко било у операционим салама и како после две велике трагедије изгледа брига о повређеним пацијентима за РТС су говорили докторка Ивана Стефановић из Хитне помоћи и хирурзи Клиничког центра Златко Перишић и Милан Савић.

Ивана Стефановић је рекла да су у среду ујутру били на састанку који се одужио јер се реферисало о четири дана због празника, тако да на састанку нису знали шта се дешава.

"Мене је дете позвало из школе, која је била до те учионице, где се одиграо злочин, и тражила да пошаљемо екипу, наставница јој је рекла да зове иако је неко пре тога пренео позив", испричала је др Стефановић, додајући да њена ћерка иде у школу "Владислав Рибникар" и да је њено одељење поред те учионице.

Испричала је да су на јутарњем састанку сазнали о пуцњави у школи, али да нико то није схватио озбиљно јер су, како каже, мислили да је лажна дојава о бомби како то ђаци умеју да направе. "Кренули смо према кол-центру да видимо да ли је позив већ примљен, био је примљен, упућене су три екипе", навела је докторка Стефановић.

"Размишљала сам где ми је дете, како да одем по њега, у наредних 20 секунди смо добили стравичну вест да има најмање десеторо тешко повређених и кренула сам са првом екипом која је била спремна да крене, тако да сам на лице места стигла у саставу четврте екипе", рекла је докторка.

Стефановићева каже да се, у међувремену, чула са дететом које су наставници извели на други излаз из школе, и знала је да је безбедна.

"Колико год су те вести биле страшне, нису могле да нас припреме на оно што ћемо тамо затећи. Мислила сам да ћу колегама помоћи у превијању неких лакше повређених, смиривању ситуације. Кренула сам јер знам те професоре и ако могу некако да се нађем, а онда смо затекли то што смо затекли. Тада морате да се заледите, да бисте могли да професионално обављате свој посао и ми смо то урадили", испричала је Стефановићева.

Она је рекла да је важно да само у том тренутку нема емоција и да се не изгуби глава, да се размишља о ономе што можете да урадите.

Сценарио који не постоји ни у најгорим симулацијама  

"Нико нас на факултету не припрема за масовне несреће, али у Хитној помоћи постоји симулациони центар, и мислила сам да су сви сценарији које сам имала замишљала најгори могући и да кад се деси нешто моћи ћемо да се снађемо јер смо најгоре већ видели. Али, ово је горе од најгорег сценарија које сам могла да замислим у нашем едукационом центру. Када то вежбате стално онда у тренутку, колико год да је страшно што се деси, не размишљате страшно је, него шта је то што ја могу да урадим и креће механизам", нагласила је Стефановићева.

Како је објаснила, неке њене колеге тог дана нису могле од стреса ни да раде, тражили су премештај на друга одељења, попут оног где су пацијенти који доживе инфаркт, правдајући се да им је лакше да о њима воде рачуна него о овој трагедији да размишљају.

"Различити смо, различито реагујемо на стрес, важно је да себи признамо да нам није добро да бисмо могли сутра да радимо, јер ту смену је затекла друга ноћ и они су морали да буду функционални за другу смену у ноћи", закључила је Стефановићева.

Др Перишић: Отрчали смо у салу, сачекала нас је девојчица годиште моје ћерке

Др Златко Перишић, хирург из Клиничког центра Србије, био је дежурни лекар у ноћи када се догодила трагедија у околини Младеновца и Смедерева.

Каже да је био дежуран и у уторак увече и у среду ујутру када се догодило масовно убиство у београдској школи.

"Нисам директно учествовао у збрињавању деце, али ми је било тешко да све то гледам. Од колеге син је био у операционој сали, за све нас је то било тешко", рекао је он.

Дежурао сам следећи дан, у четвртак, где то дежурство није било исто као претходна дежурства. Без обзира на тежак посао, шалимо се, али тог четвртка сви смо ћутали, сви запослени у Ургентном центру, испричао је др Перишић.

"Тог четвртка имали смо доста посла, операција, неколико хитних операција, и око пола дванаест позвала ме је др Ксенија Петровић из реанимације и рекла ми је за ново масовно убиство. Био сам у сали, нисмо имали праве информације. Стопирао сам сале, сишао сам у доњи део зграде где је реанимација, позвао сам све хирурге, сви су ту били, чекали смо", каже хирург.

Даље је навео да су почели да довозе пацијенте, најпре два пацијента, ушли су у салу.

"Нисам био забринут да ли то можемо да решимо, јер имамо капацитет, доста операционих сала. Почели смо да радимо иницијалну дијагностику и трећи пацијент била је девојчица 2005. годиште", навео је Перишић.

"Кад сам видео како изгледа, донео сам одлуку да истог тренутка са њом уђем у салу без икакве дијагностике, без ултразвука, она је искрварила и нисмо имали времена ни за шта. Отрчали смо у салу, девојчица је годиште моје ћерке, и она нас је у лифту питала – Је л' нећу умрети", додао је доктор.

Каже да му није тешко због хируршког посла, него може ли нешто да уради. "Отворили смо трбух муњевито и нисам могао да распознам анатомију. Имала је три прострелне ране. Крварило је на све стране, онда смо уочили да је бубрег разорен, зауставили смо крварење и стабилизовали је у том тренутку", испричао је Перишић.

Девојчици је спасен живот. "Могла је да сваког тренутка остане на столу. Све повреде су збринуте, данас је очекује још једна операција, закључио је др Перишић.

Др Савић: Излазио сам из дежурства, оперисао сам тешко повређено дете колеге

Грудни хирург доктор Милан Савић који је примио најтеже повређеног дечака из школе "Владислав Рибникар" тог јутра је излазио из дежурства, каже да није због комплексности повреда било времена за размишљање.

"Није било времена за детаљну дијагностику, јер нисмо могли да реконструишемо механизам повреде. Била је једна прострелна рана на врату, прострелна рана кроз грудни кош и метак који се зауставио у висини петог ребра. Морали смо витално да га стабилизујемо због крварења из грудног коша. Због повреда на врату, нисмо могли да на класичан начин приступимо отварању грудног коша, а тада смо добили и информацију да се ради о детету нашег колеге. То је и вршњак моје ћерке, али када дуго радите овај посао морате да се искључите, и да помогнете. Тако да смо докторка Тања Еминовић и ја урадили прву операцију, зауставили крварење и суштински гледали како да се реши стање врата. Ту су били васкуларни хирурзи и спинални ортопеди због повреде кичме и кичменог стуба. У другом налету смо радили вађење страног тела, односно метка", описао је прве тренутке доктор Савић.

Двоје рањених код Младеновца критично, девојчица из ОШ "Владислав Рибникар" у тешком стању

Код тако тешких вишеструких повреда, према речима доктора Савића, пацијент прво мора да се стабилизује, да се имају основни витални знаци, што је и постигнуто после прве операције, након чега се приступило даљој дијагностици вратне кичме и других делова тела.

Доктор Савић је тог јутра излазио из дежурства, када се све догодило, али, како каже, уз двадесетогодишње искуство морате да се емотивно искључите и помогнете пацијенту.

"Важно је и са ким радите и ко вам помаже, да је и он дуго у послу посебно у тако драматичним ситуацијама. Успели смо да га стабилизујемо, повратимо и искрено се надам да ће последице бити што мање", рекао је доктор Савић.

После свега доктор Савић каже да ће све морати да се ревидира, да више разговарамо са децом, ако нисмо довољно присутни да им се више посветимо.

"Да отворимо ту Пандорину кутију, посебно у том тинејџерском периоду када нису нити деца нити одрасли, и када може свашта да им падне на памет, да се овакве ствари никада више не понове. Сваки родитељ даје све од себе, и ја ћу учинити све да деца изађу што мање окрњена, да буду првенствено добри и племенити људи. Када се определите за овај посао, не ради се из интереса", истакао је доктор Савић.