Као у филму "Чарлстон за Огњенку", мушкарци су готово потпуно нестали и у албанском граду Бајрам Цурију. Разлог за њихов нестанак није био никакав рат, већ одсељавање мушког дела становништва те државе у Европу. Судећи по описима "Фајненшел тајмса" изгледа да ће и албански Деда Биса емигрирати ка Лондону, а уз сналажљиве и способне жене остаће само мушкарци који осећају да им је новостечена еманципација жена "одузела мушкост".
Само прошле године бродовима је у Велику Британију отпутовало 12.310 миграната из Албаније, а огромну већину међу њима чинили су управо мушкарци, који су се на далеки пут усудили, како због тога што немају посла, тако и јер се у завичајима досађују и осећају безнадежно.
"Фајненшел тајмс", међутим, заопажа да овај егзодус мушкараца у потпуности трансформише животе напуштених албанских жена и мајки. Укратко, изгледа, да су жене продисале и процветале, од како су "главе" њихових кућа отишле на Запад.
"У радњи у Бајрам Цурију, жене се окупљају да спремају храну, производе ручно ткану одећу и накит и цртају планинарске мапе које продају мештанима и посетиоцима. Одржавајући огњишта, створиле су управо оно што је фалило њиховим мушкарцима: друштвени живот, извор прихода и наду", бележи овај лист.
Гласине о нешто лакшем начину живота, људе, или прецизније речено већински жене, привукле су малим урбаним центрима попут Бајрам Цурија.
Герта, која је сада менаџер сајта продавнице, на селу је живела гајећи поврће и узгајајући овце. Али, када је још 2007. године њен отац решио да се породица пресели у град, није успео да нађе посао и готово да су сви поумирали од глади. Јер, у Албанији су плате мале, трошкови велики, а транзиција на тржишну економију дуга је и тешка.
"У овим случајевима је уобичајено да жене постану хранитељске породице користећи 'вештине у затвореном простору' попут чишћења или вођења продавница. У међувремену мушкарци седе около и пију ракију, осећајући се као да им је одузета мушкост" објашњава Кетрин Боне, Американка италијанског порекла која живи у овим планинама.
Жене су у доба комунизма биле активне на тржишту рада, али су деведесетих патријархалне норме васкрсле и жене гурнуле назад у кућу.
Сада је време да изађу, јер су мушкарци ти који измичу. Многи од њих само оду до града и не врате се.
"Мушкарци често породици не шаљу новац годинама због тога што дугују трговцима белим робљем, или једноставно не могу да довољно зараде од свог рада. Жене које су остале саме морају да наставе", каже Бохне.
А баш то их води освајању нових слобода или еманципацији.
Саговорница "Фајненшел тајмса" Герта, тако је научила како да води сајтове, и следеће године уписаће факултет.
Друга Албанка, Лида, била је затворена у кући све док се није решила мужа који је отишао да тражи посао у Белгији.
"Са четворо деце коју је сама одгајала, правила је накит за продају и стекла довољно самопоуздања да на крају престане да мужу шаље поруке у којима му тражи дозволу да изађе из куће", наводи "Фајненшел тајмс".
Радња у Бајрам Цурију сад планира да направи и мрежу жена које зарађују за живот узгајајући или сакупљајући боровнице, купине или кестење.
Раније су им за три дана овог посла исплаћивали само по десет евра, а сада је план да се, уместо сирових производа, спремају џемови који по лонцу коштају пет евра.
На сваку причу о успеху иду и оне о женама које гладују, постају жртве модерног ропства или морају да отплаћују дугове за сина који је чамцем отишао у Лондон.
"Ипак, има ту и позитивних ствари за следећу генерацију. Мајке које очекују да им синови оду, сада се чешће фокусирају на то да им ћерке студирају. У 2021. години, 71 одсто уписаних на универзитете у Албанији биле су жене, у односу на 58 одсто деценију раније", бележи "Фајненшел тајмс" наводећи пример осамдесетдеветогодишње Назе, чији су синови и унуци у Лондону, док јој унука учи како би, кад порасте, постала "председница Албаније".
Албанија је, према извештају Уједињених нација трећа земља у свету по броју становника који су се одселили у иностранство. Више од 30 одсто Албанаца сада је негде преко границе.
Жене које су остале, међутим, живе све боље.
Чини се да је било потребно да се готово пола албанске популације исели, како би и ову земљу, напокон, у 21. веку, захватио талас еманципације жена.