Прича с Косова: Лоза Томашевића ће опстати

Једва данас колеге и ја нађосмо кућу Михаила Томашевића у Сувом Грлу код Истока.

Кроз албански део села, сокацима, кроз читав лавиринт сокачића, поред гараже са црвеним вратима на којој је белом фарбом више пута исписано "УЧК", на крају и до Михаиловог сокака.

"Михаило, о Михаило..."

Ништа. Пуста тишина у празном дворишту.

"О Михаило, јеси ли жив..."

"Михаилооооо..."

Негде одоздо, јави се слабашан глас.

"Ето мееее"...

Изби који минут касније са мотиком у рукама, каљавих опанака, сав ознојен.

Код Михаила смо били пре месец и јаче дана, али, ко ће запамтити све оне силне сокаке и сокачиће до његове куће и дворишта из ког поглед пуца на албански део села.

Седели смо у великој дневној соби, Михаило, мученик и несрећник причао нам је своју тешку и претешку причу о сину Стојадину који је 1999. године страдао на Кошарама, 20 година му је било, о другом сину Стевану који је погинуо исто 1999. године када је трактором налетео на мину на путу више Сувог Грла, и о трећем, Веселину, који се разболео за браћом, умро пролетос...

Михаила сам срео дан – два касније, сасвим изненада и неочекивано близу аутобуске станице у Северној Митровици, носио је у руци најлон кесу у којој је био један "смоки" и једна кесица сланих штапића, кренуо је био некуд послом у Краљево, и тада ми се поверио како би, ето, од свих других жеља, волео да му урадимо и донесемо једну слику на којој се виде он и његова Миладинка.

Ето, ако нам није тешко и ако будемо имали времена и ако нас не омета, не досађује.

Волео би да има, да му остане за успомену, још је додао снебивајући се.

После је колега Иван у фото радњи у Грачаници урадио слику Михаила и Миладинке, урамио је, урадили смо још и пар мањих слика на којима се виде обоје, ископирали приче из новина и са портала о Михаилу и јутрос поново у Суво Грло.

У недељно преподне у селу тишина. Нигде човека по оним сокацима, нигде гласа да се чује, ни шума макар. По неки звук чује се тек одоздо, из албанског дела села, звук трактора, неке косачице, у Сухом Грлу ни мува да зукне.

Обрадова се кад нас угледа. Обриса зној са чела, пружи руку, загледа нас у очи, оним својим продорним погледом пуним муке и чемера који сам запамтио још од прошлог сусрета.

Дадосмо му оне слике, исечке из новина, стаде да их загледа, прегледа, мило му...

"Још пре рата били ми обећали неки новинари да ће доћи, ја шта сам тада стоке у штали имао, да сликају, да ме обиђу, слагаше. Верујте ми, ни у вас се нисам много надао, немате ви времена да обилазите нас по КиМ, а ево, ви одржасте реч", вели.

Разлете се по дворишту, да тражи са чим да нас почасти, за слике, онда се нечег присети, па поново дотрча до нас:

"Знате шта је ново? Добио сам унука Константина, од сина Веља који живи у Крагујевцу... Породила се снаха", заискрише му сузе у очима и глас му се само мало појача и задрхта...

"Имам ја још унука, неће се лоза Томашевића угасити", још стиже да нам каже, онда замаче у подрум.

За секунд отуд се појави са флашом ракије, од крушке испечена, да нас части, да понесемо кући.

Џаба смо се бранили, имамо ми ракије, да остави ону његову ракију у кући, требаће. Џаба.

"Има да понесете. Добио сам унука", распричао се док нам је ракију трпао у торбу.

Кувао би вели и кафу, него, Миладинка му била у болници у Косовској Митровици, седам дана, па из болнице отишла право у Крагујевац, да види унука, на бабине, па Михаило данас сам код куће.

Опет некуд нестаде, носи три флаше пива, да попијемо за унука, вели.

Џаба смо се поново бранили, нећакали... А, и нејасно нам, одакле му пиво у Сувом Грлу кад около километрима и километрима нема продавнице, и то пиво прављено у Зајечару.

"Учините ми част, за мог Константина да попијемо", није одустајао Михаило.

Попили смо после по пиво, честитали Михаилу унука, пожелели да израсте у великог и доброг човека, да не заборави Михаила и Суво Грло, ђедову кућу и имање, и још све чега смо се могли сетити.

И, био је то само трен среће, радости, у Михаиловом дворишту. Михаило је гледао да нас некако задржи што дуже, да још коју реч проговоримо, и кад смо кренули назад све је ишао за нама, застајкивао, почињао причу о којечему, о крави коју гаји и која би убрзо требало да се отели, о кошењу, сену, косачици, трактору, другим кућним и пољопривредним пословима...

Стојадина, Стевана и Михаила нисмо помињали. Овај пут нисмо. Нека Михаила, рекли смо сами себи, има и он право на трен радости, мрвицу среће, а њих тројица, Стојадин, Стеван и Михаило, они су Михаилове живе ране, са мислима на њих тројицу он леже и устаје, са мислима на њих тројицу он се буди ноћу, жежу и боле њега његове ране које никад неће зарасти.

После смо ми поседали у кола, већ смо кренули, кад је Михаило дотрчао до нас са још једном флашом пива, да имамо успут, а како да га одбијемо, проговорили смо још коју, остао је на путу, сам, са својом тугом и невољом, са својим јадом и чемером, и са оном радосном вешћу из Крагујевца, ми смо у колима дуго ћутали док смо поред Руника, преко раскрсница према Преказу и Јунику одмицали ка Косовској Митровици.

Кад смо кренули, погледали смо га још једном, у ретровизору, махнуо је, окренуо се, онако погнут под тешким теретом који носи на плећима, омањи растом, нестао за неком оградом.

Остале су његове очи, она два мора туге коју нити је, нити ће шта кад растерати, разбистрити, оставити га барем на трен да му сване. Туге која се може видети, наћи у очима оних који дуго и тешко пате, болују, које пуста туга не оставља ни на трен.

Замакао је за ону ограду, у кућу, пре у подрум, да јекне кад остане сам, да закука из гласа у оној зидини, где га нико не чује и не види, сам са собом, тако му је најлакше.

Ко да га схвати, ко његову бол, непојмљиву, да разуме. Прошли пут кад смо били код њега причао нам је дуго о свом Стојадину, о Стевану и о Веселину, грчио прсте, стезао грло да не заплаче, окретао главу у страну кад би сузе избиле на очи.

"Мој Стојадин погинуо је на Кошарама", дуго је у оној великој соби звонила реченица, кратка и тешка, коју је Михаило изговорио просто, људски, слежући раменима, као да је тако морало да буде и као да се ту нема шта додати.

Загледајући нас у очи, као да од нас тражи оправдање, разумевање, да је баш тако морали бити.

И за сво то време, само неколико пута, затресао се дубоко, из темеља, ухватио руком  за сто да не падне. Загрцнуо се од навале суза, онда сакрио лице рукама, стид га пред нама да заплаче.

Његовом Стојадину било 20 година, отишао у војску Ваљево, из Ваљева у Пећ, из Пећи на Кошаре. Са Кошара га донели мртвог, радост њихову и срећу њихову.

После, кад се рат завршио страдао и Стојан. Са двојицом комшија кренуо у дрва, више села на шумском путу налетели на мину, Стојана тешко рањеног пребацили у болницу у Митровицу... Михаило стигао за сином, ни сам не зна како, пешице можда, трчећи, после спавао у Митровици под неким картонима, да буде близу сину, ако му шта затреба... Стојан није издржао, умро је од рана, Михаилу и Миладинки друга рана на срцу...

Пролетос је умро и Веселин, дуго боловао, нису могли да га спасу.

И не знам, ма колико сам протеклих дана покушавао да одгонетнем откуд Михаилу жеља да му урадимо и донесемо слику на којој су он и Миладинка. Жеља тако мала да мања не може бити, обична, неочекивана. И има  ли уопште тога ко би то могао одгонетнути.

Прича о урамљеној слици Михаила и Миладинке, о испуњеној жељи Михаила Томашевића у свему овоме споредна је. Мада, да нисмо јутрос отишли до Сувог Грла да однесемо Михаилу слику, не бисмо чули да се Константин родио.

И, у свему овоме најважнији је Константин, и та мрва радости за Михаила Томашевића из Сувог Грла код Истока.

И важно је да се лоза Томашевића из Сувог Грла код Истока, даће Бог, неће још дуго, дуго угасити.

Јер, ово је Косово и Метохија. Овде се рађа, умире, васкрсава...