Британски "Сан" је преко целе насловнице првог дана НАТО агресије 1999. године слављенички известио да су "Луфтвафе и РАФ у бици раме уз раме". Би-Би-Си је под насловом "Историјски дан за Немачку" известио да је она "први пут после Другог светског рата учествовала у борбеним акцијама" и да су "немачки ловци Луфтвафеа летели заједно са авионима британског Краљевског ваздухопловства (РАФ) да нападну српске војне циљеве.
Како пишу "Вечерње новости", немачки пилоти су показали шта су заиста њихови циљеви у недељу 30. маја 1999. када су у подне, током пазарног дана, по одличној видљивости бомбардовали центар Варварина крцат људима.
Сања Миленковић(16), Милан Савић(24), Војкан Станковић (31), Зоран Маринковић (33), Ратобор Симоновић (38), Ружица Симоновић (55), Миливоје Ћирић (66), Стојан Ристић (56) Тола Апостоловић (74) и Драгослав Терзић убијени су на данашњи дан пре 24 године, када су НАТО авиони рекетирали мост на Великој Морави у Варварину. Тога јутра били су у порти Цркве Успења Пресвете Богородице: славила се Света Тројица.
Када су видели да после првог налета грађани трче у помоћ унесрећенима, хладнокрвно су поново напали, да увећају број жртава. Након "инцидента" у Варварину огласио се и генерал-потпуковник Мајкл Шорт, командант ваздухопловства НАТО:
"Пилотимa је наређено да не нападају мостове током дана, викендом, пазарним данима или празницима. Нема одказа да је време напада на Варварин било пресудно за уништење циља. Напад није био усмерен посебно против војног саобраћаја".
Хјуман рајтс воч у извештају наводи да се "даноноћно бомбардовање у овом и другим случајевима пре чини као део стратегије психолошког ратовања и узнемиравања предузет без обзира на већи ризик за цивилно становништво".
Да злочин у Варварину није испад острашћених немачких војника већ политике њихове државе, показало је маратонско суђење од 2001, када су породице жртава тужиле владу СР Немачке и тражиле одштету. Првостепени суд у Бону одбио је тужбу 2003, а жалбу породица је одбио и виши суд у Келну. На крају је 2013. Уставни суд Немачке одбио тужбу породица уз цинично образложење да "обештећење могу захтевати државе, али не и приватна лица".
Мајка и син, Ружица и Ратобор Самоновић из Доњег Катуна, настрадали су у првом рекетирању моста. Били су у возилу и, већ мртви, потонули у реку.
"Ружицу су нашли одмах, братанац је испливао после пет дана. Болна су то сећања. Сваке године одлазим у Доњи Катун на гробље. До моста никада нисам више ишла, ни после толико година", каже за "Новости" Даница Обрадовић, Ратоборова тетка.
Живадинка је изгубила сина, Милана Савића, који је настрадао када су други пут гађали мост, само зато што је притекао да помогне. За сином Зораном, жали и Миланка Маринковић. Отишао је до пијаце и никада се није вратио кући. Сања је била најмлађа жртва, одлична ученица Математичке гимназије. Дошла је у родни Катун. Сви су веровали да је у малом месту сигурније него у Београду.
"Била је са другарицама у цркви, у 13 сати су кренули кући преко моста и нашли су се баш на средини када је погођен. Први удар су све три преживеле. Неки тренутак касније, када су људи већ почели да притрчавају, поново су гађали мост. Тако рањена, пребачена је до крушевачке бочнице, али није било наде", каже Миланка Маринковић.
Свог оца, проту Миливоја Ћирића (66), ћерка Верица нашла је у капели. Нико није имао снаге да јој каже да је ту.
"Свуда сам га тражила, од цркве до Дома здравља, видела сам и да се нашим аутом превозе рањени људи. Када сам га угледала, лежао је међу другим телима, као да је код куће, као да је жив.
И породице Апостола Апостоловића, Стојана Ристића, Драгослава Терзића знају сваки тренутак тог 30. маја, 1999. Знају их сви у Варварину. Варош никада није зацелила после страдања њихових пријатеља, комшија, рођака. Трифесеторо људи је повређено тог дана. У време ваздушног напада на мост, само је код цркве било више од 1.000 мештана. Дан је био ведар, без иједног облака. Близу убијених и рањених није било војних циљева.
Истог 30. маја 1999. ноћу, по трећи пут од почетка агресије нападнути су и цивили у варошици Сурдулици. Страдали су старци, болесници и избеглице: бомбардован је геронтолошки центар, санаторијум за плућне болести и павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Убијено је 20 цивила, а 88 људи је повређено.