РТ Балкан у Кучима: Избори а као да нису, с Милом било занимљивије

У Кучима избори а као и да нису. Нема више оних старих добрих тензија, неизвесности, кризе, притисака, борбе до последњег бирача, нико више и не помиње тракторе сем у сврху пољопривредних радова, нема патролних кола полиције у центру села. А, искрен да будем, јутрос усред Куча нисам видео ниједног мештанина, ни Миловог фана, оног који 29. августа 2020. само што ме није најурио из села кад сам му рекао да сам новинар из Србије и неваспитано га питао – за кога ће сутра гласати.

Једино што помало подсећа на стара времена јесте слика из центра села, две кафане, једна с ове, друга с оне стране пута, у једној седе "наши", у другој "њихови"...

"Виђи, и ту постоји разлика. Раније су њихови седели у њиховом штабу поваздан, сад, виђећеш ни подне неће бити има да се растуре кућама", вели ми у центру села један од "наших", добро упућен у ситуацију.

Каже, стање у селу је редовно, јесу избори, али, понавља, као да нису, ситуација ни приближно оној 30. августа 2020. када је почео "Милов слом" и када су овде у селу, некима који се изјашњавају као Срби неки други помињали – тракторе а сврха је позната.

"И ономад је, кад је био други круг, било напето у селу, изашао је на гласање и ко је могао и ко није, сад, кад њега више нема, друга прича, не верујем да ће данас бити неки већи одзив", каже ми саговорник.

Бирачко место у центру села, у Дому културе, у ствари у великој сали на чијем је једном крају позорница, а испред позорнице дрвене клупе. Дом је прављен 50 и неке године, старији мештани још памте приредбе, црвене заставе, партијске састанке, комесаре и пионире, кожне мантиле, црвене мараме, капе титовке и остало.

"Овде смо гледали Козару, Сутјеску и Неретву, овде су нас 4. маја 1980. увече сакупили да плачемо кад је умро друг Тито", присећа се један од мештана.

На зиду застава Црне Горе, а гласача нема

Јутрос, бирачки одбор у сали у углу супротно од позорнице, поређани столови, иза уредно поседали чланови одбора, на зиду застава Црне Горе, гласача нешто и нема.

"Уписано 360 бирача, први је већ гласао у седам-нула-нула, то је иначе наш комшија овде из села, он је, већ годинама, увек први на изборима", кажу чланови одбора.

Не би мало, стиже други бирач, срдачно се поздрави с председником и члановима одбора:

"Ђе си, Боро"..."

„Ево ме, ђе сте ви..."

Стиже и један момак, испостави се да није бирач него посматрач:

"Окле си", питају га из одбора, он уредно одговара...

"Чеговић си"...

Момак помену неку фамилију...

На улазу у Куче на великом бетонском зиду крај пута јутрос свеже офарбана тробојка, иста каква је стајала и у време литија кад су одавде пет, шест или седам пута, двадесетак километара пешке ишли до Подгорице да бране светиње. Тробојка је и на једној шупи крај пута, на бандери неко исписао слово "Z", знак подршке Русима.

Ретки мештани замакну у Дом културе да гласају, онда их нестане у сокацима около. Време облачно, јуче падала киша, свакодневне олује мештанима већа брига од избора. Мада, и око избора се, признају, секирају, није им баш свеједно.

Веровали да ће бити много боље, оно све исто

"Сећаш се, разговарали смо овде и пред изборе 2020, мислио сам тада, био уверен, веровао да ће бити много боље, оно све исто. Једино, није горе, али није ни боље. Истина, цркву нам више не дирају, и ако шта има добро, то је добро", вели ми један од мештана после кад смо заселу у "нашу" кафану.

Пошто су гласали, пристигоше и још неки.

Причају:

"Овде 2020. само што није било ратно стање. Сад мирно. Милови се прићутали, уста имају, говора немају", каже један о мештана.

"Проблем је што је од 15 листа половина просрпских а две ће проћи у парламент, биће велико расипање гласова", секира се други.

Зачас се отвори расправа како је у Црној Гори било и шта их чека после ових избора, стижу кафа и ракија, расправа се распламса:

"Не знам шта би ови избори могли донети... Бојим се повратка у деведесете. Сви се добро сећате, тада дођоше на власт они млади људи, неписмени скоро, и осташе нам за вратом, на грбачи 30 година... Ови сад писмени, школовани, бојим се шта ће нам они донети", вели један.

"Деведесете се не могу поновити... Другачији је народ, другачије схватање, и наша је омладина школована, нема више старог кадра, нема комесара, никад више не може бити оно што је било", уверен је други.

Народ живи на обећањима

"Проблем је што овај народ 30 година живи на обећањима и што пада на обећања. Ево, они су обећали плате 1.000 евра, пензије 450, минималце 700 евра... То је исто као кад бих ја сад теби обећао 1.000 евра, а у џепу имам само 50. Да бих ти дао 1.000 евра, морам да позајмим. Ови, ако испуне обећања, држава ће за две године банкротирати, сви бисмо ми волели хиљаду евра у џепу, али нема покрића, нема одакле", укључи се у разговор и трећи.

У селу је прекјуче био Андрија Мандић, неким мештанима је криво што није дошао и Милан Кнежевић да га виде и у четири ока чују шта мисли, шта ће бити, хоће ли ишта бити боље.

У центру селу, одмах преко пута Дома културе, велики билборд закићен с две тробојке. На слици призори с литија, маса народа испред Саборног храма у Подгорици, слика блаженопочившег митрополита Амфилохија.