Србија нема логопеде, педијатри не препознају проблем: 70 одсто школараца неправилно говори

У Србији нема званичних података о томе колико деце има тешкоћа са говором, али је чињеница да је проблем језичке и говорне патологије код предшколаца у последњих седам деценија, са непуних десет одсто нарастао на 70 одсто.

И психолози приликом тестирања за упис у први разред уочавају да предшколци све чешће имају проблеме са говором, концентрацијом, пажњом, графомоториком...

Проф. др Мирјана Совиљ, директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора "Ђорђе Костић" каже да су њихова истраживања показала да је 1953. било 8,3 одсто деце предшколског узраста са проблемима у вербалној комуникацији, а да је тај проценат 1986. био 46 одсто, а прошле године преко 70.

"У последњих 10 година драстично се променила клиничка слика деце која имају проблем у вебалној комуникацији тако да више од половине деце, не проговари ни до 3-4 године, а преко 30 одсто дијагностиковане деце је из аутистичног спектра понашања", објашњава Совиљ.

Педијатар да препозна клиничку слику на време

Према њеним речима, рана дијагностика би незавидну статистику могла да измени.

"Свако узрасно време је "право" време за одлазак логопеду ако се уочи кашњење у односу на узрасне норме за развој говора и језика. Ако, на пример, већ од 2-3 месеца дете већи део дана проводи у спавању, не гуче, ако се његов плач не разликује кад је гладно, мокро или има неке болне сензације или ако често и неутешно плаче дању и /или ноћу, не престаје са плачем ни у наручју мајке, не обраћа пажњу на јаке звуке, на појаву мајке… Ако са 6 месеци дете не брља, не изговара слогове, а око 12 месеца не проговори треба да буде упућено на третман. Нажалост, у Србији само наш институт има специјалисте аудиолингвисте-логопеде који раде са узрастом одојчета", наводи она за РТС.

Каже да је главно питање које се поставља јесте зашто се деци узраста од неколико месеци до друге године упорно говори да су "мала" и да се јаве када напуне 3, а неретко и 5 година.

"У развојном смислу и у складу са чињеницом о постојању "критичног периода" за развој говора, ово је грешка првога реда која се, нажалост, не може поправити. Све чешће на школском узрасту, поготово код првака, имамо децу која неправилно изговарају гласове. У школском периоду јављају се још и дислексије и дисграфије", упозорава Јелена Јеличић Ђуричин, дипломирани дефектолог – логопед.

Због распрострањености озбиљних случајева који нису препознати, требало би увести логопедске скриниге на које би педијатри неколико пута требало да шаљу малишане до шесте године.

"У супротном, логопед добија дете са навршених седам година када се развој говора полако завршава, па је тешко постићи много у том периоду. Као и за све тако и за говорно - језичке поремећаје постоји тенденција ране интервенције и третмана који дају најбоље резултате", објашњава саговорница РТС-а.

Мајка једног дечака каже да је њено дете проговорило прве речи са 2,5 године и то су биле речи "мама", "баба"…

"Постепено, како је усвајао речи, нисмо обраћали пажњу да свака реч мора бити исправно изговорена. Када је имао, неких пет година, приметило се да “шушка” док изговара гласове “с” и “ш”, а глас “р” је тешко изговарао. Код логопеда смо ишли на две недеље, а код куће смо чешће вежбали. Задатак исправљања гласова је дуготрајан и родитељи морају да буду упорни. Деца често одбијају да стално понављају исте вежбе, песмице или реченице, али морамо да их заинтересујемо и да од вежбе направимо да буде игра, како бисмо успели”, објашњава мајка и додаје да јој је речено да би деца до поласка у школу требало правилно да изговарају све гласове, јер ако их погрешно изговарају, погрешно ће их и писати.

Отпор у почетку рада детета са логопедом је присутан, али се он превазилази уз адекватан и благонаклон приступ сваком детету.

"Треба пратити дететове могућности и интересовања како бисмо му се лакше приближили и стекли његово поверење. У зависности од проблема, на логопедским вежбама се раде вежбе артикулације - правилан изговор гласова, флуентности, дисања, именовања, проширивање речника, вежбе за разумевање говора, вежбе читања и писања", објашњава Совиљ.

Из категорије деце која нису адекватно и правовремено дијагностикована и лечена регрутују се деца са неурозама, анксиозношћу, аутистичним елементима понашања, агресивним и насилним понашањем болестима зависности и криминогеним облицима понашања, додаје она.

У Србији нема довољно логопеда

Директорка каже да се деценијама не препознаје значај језичке патологије за општи развој нараштаја и то доводи до раста броја деце која имају проблеме. Са друге стране, Србији недостају логопеди у вртићима, школама и у домовима здравља.

"У Србији ради око 350 логопеда са дечијом и одраслом популацијом. То значи да је један логопед на више од 20.000 становника, а европски просек је један логопед на 8.000 становника. Будући да број деце са поремећајима вербалне комуникације расте, поменути број логопеда не успева да покрије ни минимум потреба. Члан 4. правилника о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе прописује јединствен апсурд. На 8.500 деце предшколског узраста предвиђен један дефектолог са пола радног времена, било ког профила, не логопед", истиче Совиљ.

Каже да се новим нацртом закона о здравственој заштити укида могућност да логопеди обављају приправнички стаж и полажу државни испит у систему здравствене заштите.

С друге стране, логопедска делатност није препозната у класификацији привредних делатности, па се логопеди који обављају приватну праксу региструју кроз форме које не гарантују стручни надзор нити сигуран квалитет услуге која се пружа деци и родитељима.