Урош Ђурић у "Релативизацији": Ако мислите да сте Срби, потрудите се да научите шта је то

Гост Љиљане Смајловић у 33. епизоди емисије "Релативизација" је уметник Урош Ђурић, који за себе каже да припада традицији народне културе "која је у нашем случају, поготову у доба романтизма, била врло еманципаторска и прихваћена као еманципаторска од врсних ауторитета као што су била Браћа Грим или Гете".

"Ми имамо култ народне борбе и народности уопште као хуманистичког концепта еманципације свих. То није нешто што је код нас дошло као императив, већ је део опстанка заједнице од средњег века до данас", истиче он.

Смајловић подсећа да музеј "Албертина" у Бечу има седам његових дела у сталној поставци.

Покушавам да останем присебан у целој тој причи, каже Ђурић.

"Успео сам да обликујем један аутентични ауторски језик који ће се испоставити као релевантан и изван средине у којој настаје – универзално разумљив, што је највећи успех једног аутора", објашњава.

Историја је узбудљива, може да вам разјасни доста тога што се данас дешава 

Прича о Ђурићима је занимљива, истиче гост Љиљане Смајловић и наводи да је његов деда крајем 19. века изучавао шнајдерски занат код Мађара, да би затим отишао у Загреб у моменту када Срби и Хрвати заједно постају моћна политичка коалиција. Ту је, додаје, ушао међу социјалдемократе.

"Код брата има та слика првомајског штрајка кројачких радника у Загребу, из 1907. године, сви сређени и са каранфилима. Ту стоји неки клинац и мој деда је говорио: 'То вам је Ђуро Салај, ми смо знали још у то време да ће бити револуционар, стално се свађао са газдама и брисао са посла кад год је било могуће'", каже Ђурић.

Додаје да је слика породичног стабла владара из европских кућа с почетка 20. века учинила да схвати да у то време постоји само једна република – Француска, а да су све остало феудалне државе.

"То није могло да опстане. Мој деда и његови пријатељи су хтели у Јужну Америку јер су тамо народне републике", наставља причу Ђурић.

Присећа се и како је деда ратовао за Аустроугарску, у Бесарабији, а у логору је дочекао крај рата. У Мађарској, у којој је до тада живео, креће хиперинфлација и мађарска револуција, па деда прелази у Краљевину СХС, где се усељавају у кућу у Мутаповој 13.

"Историја је узбудљива, може да вам разјасни доста тога што се дешава данас, важно је да је не злоупотребљавате и не интерпретирате за потребе актуелних спорова", истиче Ђурић.

То што зовете српски свет - то је српски полусвет

Каже да је генерално разочаран српским интелектуалним елитама, јер "они стално маше".

"Ви никад нећете разумети колика сам ја Србенда, заправо", поручује Ђурић.

Сматра да приче српских националиста нису чак ни ретроградне, већ, по његовим речима, "ступидне".

"Чак и тај ретроградизам - ако се правилно схвати како га је Лајбах схватио - може да створи једну изузетну монументалну ауторску причу. Питање је шта ви бирате у тој ретроградности. Ако бирате један патетични, дубоко погрешни национални кич… Ако сте истински српски традиционалиста и националиста ви бисте морали да знате ко је Теодор Јанковић Миријевски. Ви бисте морали да знате шта чини тај српски свет у који верујете. Јер, из моје визуре, то што зовете српски свет - то је српски полусвет", оцењује саговорник Љиљане Смајловић.

Теодор Јанковић Миријевски је, појашњава, први педагог у историји: он је први увео пучке школе, на српском језику, написао устав школе на народном језику и то у време Марије Терезије.

"Он би требало да има лик, а не Свети Сава", сматра Ђурић.

Смајловић објашњава зашто се њој допада термин српски свет: зато што ништа не сме да се назове српским и што је то у старту стигматизовано. Тај префикс "српски" се људима чини токсичан, да мислим да треба охрабривати људе да говоре да је нешто српско, додаје ауторка емисије.

Не могу да подржим српство које није базирано на позитивизму, него на митовима, објашњава Ђурић и наводи да не презире митове, напротив, али да "то српство мора да има позитивистичке елементе".

Ако мислите да сте Срби, потрудите се да научите шта је то

Истиче да се овде стално меша историја народа и историја државе.

"Ја сам највећи борац мита 'петсто година под Турцима', ја презирем ту причу. Ми смо у формирање националног идентитета ушли раније него европски народи. Много тога из историје се овде не зна, као да се Карађорђе појавио одједном. Наши националисти знају само за Светог Саву и за Карађорђа. Ужас!", истиче Ђурић, додајући да је "увређен тиме".

Сматра да је битно да се створи паметна група људи која би осветлила две кључне тачке: једна је државност Срба у преднемањићком периоду, а друга период од пада Смедерева до Првог српског устанка. "Ту има величанствених ствари", оцењује Ђурић.

Наглашава да су на овом подручју сви погодни за инструментализацију споља.

"Ми имамо на овом подручју огроман утицај Турске, Италије и Немачке, посебно Аустрије и дан данас. Он је некада био пре свега путем цркве, која се испоставила као токсична у све три ситуације - колико год да је била заштитничка на неком нивоу, на другом је била токсична - и дан данас је, посебно кроз своје радикалне форме. Затим преко политичких интереса, тиме што се постављају људи којима је јако стало до статуса и за тај статус су спремни да ураде све", објашњава саговорник Љиљане Смајловић.

Ђурићу није јасно да се и дан данас причају приче о "Косову", а тамо је и даље Бондстил.

"Територија је онога чије је војска, шта ту није јасно? Чија војска брани територију 'Косова', је л брани српска војска? Не бих рекао", појашњава свој став.

Он наводи да људи треба се угледају на Ђоковића, Јокића или Марину Абрамовић, јер су они "изванредан доказ политике могућег".

"Ти се не такмичиш у игри која је иста за све на начин на који то раде они који имају другачије могућности", поручује Ђурић.

Овај народ, по његовим речима, има фасцинантну историју и не зна колико има фасцинантну културу, која, како каже, захвата много више подручја него што је држава икад захватала.

"Ако мислите да сте Срби, потрудите се да научите шта је то", поручује Ђурић.