Мирослав Кочић у "Релативизацији": Када смо били најјачи, били смо најинклузивнији

Гост Љиљане Смајловић у 35. епизоди емисије "Релативизација" је Мирослав Кочић, антрополог, археолог и извршни менаџер пројекта "Винча-Бело брдо". 

Са археологијом нећете постати познати, ни богати, а дефинитивно ћете морати да радите 12-14 сати дневно у корист народа и државе, истиче гост и наводи да због тога мора да постоји добар разлог због кога бирате ту професију. 

Наводи да је, поред научног значаја, Винча-Бело Брдо симболички невероватно значајан локалитет, јер ту је откривена та блистава цивилизација, а тај локалитет је дао име целој култури.

"То је зенит неолита у Европи. За то време у остатку Европе, са изузетком Грчке и целог Блиског Истока, остатак Европе је у малим мобилним заједницама. У Винчанској цивилизацији у том тренутку почињу да се јављају насеља која немају своје узоре. То је као тренутак у коме живимо: правимо један виртуелни свет за који немамо никакав узор, не постоји знање где то може да оде и како може да резултира, већ хрлимо у то", објашњава саговорник.

Први фармери долазе из Анадолије и почиње мешање са лепенсковирском популацијом. Око 5.400 - 5.300 п.н.е. видимо прва винчанска насеља и Старчево које се трансформише у Винчу. Иста популација, наводи Кочић, одједном мења цео начин живота: економију, начин градње кућа и концентрише се  у велике англомерације.

"То вам је као да се са јако велике планине на Уралу пресељавате у Њујорк, то је толика промена у глави. Тада се први пут дешава да људи имају интеракције са више хиљада људи током свакодневног живота. Дешава се нешто за шта физички, биолошки нисмо спремни. Наш ендокрини систем, наши хормонални одговори нису спремни на толико нивоа узбуђења свакодневно", истиче Кочић.

Као куриозитет истиче да још у Лепенском виру имамо аутохтоно припитомљавање паса.

"Пас је заиста човеков најстарији, ако не и најбољи пријатељ", каже саговорник Љиљане Смајловић.

Најранија екстрактивна металургија бакра се дешава на Балкану, са локалитета винчанске културе. "То је тај моменат суживота великог броја људи који доводи до иновације", истиче. 

Нема државе, ни полиције, али нема сукоба

Винчанска цивилизација је трајала безмало 1.000 година и у Србији постоји 600 откривених винчанских насеља, мада се она пружају и ван Србије: од језера Балатон, до Солунског залива. Један од тих локалитета је Гривац код Кнића.

"Интересантно је да имате 600 кућа на мање од метар размака од комшије, нема државе, нема полиције, али је постојао развијен начин за решавање сукоба", наводи.

Како то знате ако нема писаних трагова?, пита се ауторка емисије.

"Пре свега, раних 2000-их смо добили алате да завиримо испод земље, без скупљих ископавања... Они су морали да имају развијене механизме за решавање конфликата, јер како су могли тако да живе, близу једни других, са свом децом, стоком, без да почну да пале једни другима куће - што се дешава и данас?", каже Кочић.

Можда су имали нешто попут модерних невладиних организација, духовито предлаже ауторка.

"Највероватније је у питању јако догматична цивилизација, са ригидним правилима", одговара Кочић.

Он објашњава да истраживања показују да у винчанској култури сви имају подједнако.

"Похлепа је уграђена у човекову природу, па то значи да постоје механизми који то кажњавају, контролишу, одузимају вишак и распоређују га", наводи. 

Међутим, иако решавају конфликте, ти локалитети су опасани рововима.

"Може се рећи да је то како они живе благостање, што им је омогућио прелазак на говедарство. То им је донело и мир, али и инхерентну нестабилност, јер сада имате ресурс (стоку) који се јако лако може украсти. Зато су локалитети утврђени један према другом", истиче Кочић.

Занимљиво је да има свега пар локалитета сахрана, те да је вероватно у питању сахрањивање излагањем, "слично ономе што у хришћанству кажемо 'прах праху', само буквалније".

Одбија да постане држава

Правила која смо поставили у неолиту: територијалност, наследство, традиционалност... довела су до модерне цивилизације, каже гост емисије. Та цивилизација одједном нестаје, али и даље не знамо са сигурношћу зашто.

"Мислим да је у питању сет фактора: догматичност је довела до постепеног пада популације, јер опада воља за репродукцијом, јер смањујете број опција за женидбу и удају: са некима сте у свађи, са некима сте родбински повезани. Затим догматичност на нивоу свакодневног живота доводи до замора и нефлексибилности и тада вам је довољна једна епидемија која прескочи са стоке на људе и ви немате одговор на то, тј. одговор је вероватно да се напусти то подручје", објашњава Кочић.

Интересантно је, додаје, да винчанска цивилизација има све што је потребно за државу, а одбија да постане држава.

Он наводи да је једна од највећих подметачина постмодерне "када вам убацују флоскуле о 'вековној мржњи'" и додаје да на Балкану уопште није било вековне мржње.

"Ми на Балкану имамо генетски изузетно хетерогену популацију, имамо претке и Римљане и Винчанце и Словене, чак и Нормана у Црној Гори итд. Снага и лепота Балкана је у томе што када смо били најјачи, били смо најинклузивнији, у питању је идеја овог простора. Све друго је мање битно, па и генетско, овде су се људи мешали од палеолита па на даље", поручује Кочић.

Тврди да је једна од највећих ничеовских подметачина да је човек човеку вук и додаје да то није истина.

"Оно што човека одваја од животиње су две ствари: једна је моћ диспозиције у размишљању - можемо да размишљамо у другом времену, у другом простору. Друго је условни алтруизам. И главно је питање, ако је то све истина, због чега се убијамо, ратујемо, имамо глобалан пад популације? Одговор је спој културе, технологије и биологије", каже Кочић.