Хрвати негирају косовски завет у дубровачкој књижевности

На нове хрватске оптужбе да Србија опет посеже за дубровачком књижевношћу, што је у вези с недавно усвојеном Декларацијом "Границе српске књижевности", српски научници подсећају на речи великог филолога, професора славистике у Бечу и рођеног Дубровчанин Милана Решетара.

"Тврдим, као што сам тврдио пре 50 година, да се у Дубровнику није никада говорило, ни у њему целом ни у једном његову делу, далматинским чакавско-икавским говором, него увек само херцеговачко штокавским (…) али коме су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увек био српски", писао је Решетар.

Управо његове научне мисије требало би да су окончале полемике о националној припадности дубровачке књижевности завршене.

"Као несумњиво највећи зналац дубровачке књижевности и аутор незаобилазних монографија о њој, Решетар је давно утврдио идентитет дубровачке књижевности, и то на основу сопствених истраживања с богатим резултатима", изјави је проф. др Александар Милановић с Филолошког факултета у Београду за "Вечерње новости".

Ипак, и у Хрватској има оних који мисле као Рештар попут тамошњег историчара Горана Шарића, који сматра да је дубровачка књижевност несумњиво српска, а хрватска је само ако су хрватски и српски језик исти.

Шарић је истакао да су Дубровчани писали песме и књиге о косовском завету, а најугледнији Дубровчани 19. века Медо Пуцић и Антон Фабрис утврдили су да је читава дубровачка књижевност надахнута косовским заветом.

"Често у Хрватској можемо чути како Срби нешто присвајају, али иако је Дубровник имао романски карактер, и иако су најстарије дубровачке породице романске, радна снага је долазила из залеђа – Црне Горе и Херцеговине. То залеђе је и данас српско, и онда је тек било. Према томе, неоспорно је да је добар део становника Дубровника кроз векове имао иницијално српско порекло", појаснио је Шарић за "Новости".

На ову изјаву наслањају се и подаци проф. др Драгољуба Петровића, који наводи да је према попису из 1890. године у Дубровнику било 11.177 житеља, од којих 9.713 "говори у кући" српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ниједан једини хрватски.

Професор Славко Петаковић пак истиче да је Дубровник, можда, и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије – највећи корифеји наше историографије свој научни ауторитет стицали су на изворишту, изучавајући грађу у дубровачком архиву.

"То нам говори да постоји духовна спојница између дубровачке и српске традиције, од давнина до новијих времена. И овлашно набрајање књижевника – Матија Бан, Андра Гавриловић, Вид Вулетић Вукасовић, Милан Савић, Душан Богосављевић, Александар Видаковић, Јован Дучић, Милош Црњански, Иво Андрић, Славомир Настасијевић, Иван В. Лалић, Данило Киш, Милорад Павић, Саша Хаџи Танчић, Радован Братић, Радован Бели Марковић – у чијим делима су посредно или непосредно евоциране дубровачке теме, показује присуство културолошке основице са којом су српска историја и књижевност у нераскидивом сазвучју", закључио је Петаковић.