За оца Дејана по Митровици навелико се причало да није жив. Да се због тога не зна где је, да му се слошило, да је мртав и да нама није речено. До тог степена иде та немоћ. Не знаш где је, не знаш како је, не знаш је ли жив...
"Наш живот се после хапшења оца претворио у пакао. Тешко је и описати шта смо за ово скоро осам месеци преживели и препатили. Ми смо само једна обична радничка породица, нико од нас никада није имао проблема са законом, Дејан је обичан човек, још мало па пензионер. Живео нормалним животом. Живели смо у јужном делу Косовске Митровице, 1999. смо протерани, овде смо у Северној Митровици нашли неко уточиште. Дејан има троје деце, две старије ћерке, ја сам најмлађи, троје унучади, и све је то био један обичан, нормалан живот до тог дана. Треће унуче мој отац још није ни стигао да види, прво притвор, па онда кућни притвор овде, а сестра са дететом живи у Београду", описује за РТ Балкан свој и живот своје породице у последњих скоро осам месеци, од хапшења оца Дејана, његов син Предраг Пантић.
Предраг каже да његов отац никада није имао ни најмањи проблем са законом: "Никада се није потукао, никада ни саобраћајни прекршај није направио".
"Увек је бежао од гужве, конфликта, сукоба, имамо једног малог пса и то му је био хоби, по томе су га знали у граду, да изађе, прошета пса, једном речју, миран повучен човек. Дејан је рођен у Косовској Митровици, ту се школовао, завршио средњу Економску школу, после се запослио као полицајац, саобраћајац овде на Косову. Кад се наша полиција интегрисала у косовски систем, тада је прешао у КПС. У косовској полицији радио је у истражном делу, али само администрацију, архиву, неку статистику, никада није био на неком положају, никакве битне информације нису пролазиле кроз његове руке да би се могло повезати са оним што се после дешавало", каже Предраг.
Самог дана одласка из јужног дела Митровице, протеривања породице, Предраг се, наставља, и не сећа, био је мали, више се сећа 2004. године, погрома, дешавања на Ибарском мосту...
"Ми смо тада били у северном делу Митровице, али, ни овде нисмо били сигурни, имао сам девет година, отац је покупио и нас и комшијску децу, ставио нас у кола и одвео нас све у Звечан, мало даље, где је сигурније. Сећам се тог стреса, како нас је сакупио, ставио у кола, како је био забринут", присећа се Предраг.
Сам дан хапшења оца променио је живот његове породице из корена. Све се десило одједном, ненајављено, неочекивано, као ножем пресечен је и промењен дотадашњи начин живота.
"Мајка ме позвала, плакала је, рекла је да хитно дођем, мислио сам да се десио неки удес, они су тог дана ишли у Рашку по намирнице и лекове. У повратку су га ухапсили, моја прва мисао била је да је нека грешка посреди... Кад су га одвели, мајци су рекли само – 'не брините ништа, није ништа страшно, он је наш колега, да је нешто страшно не би га овако приводили, само неки разговор'. Ми се све надали, веровали, само ће неки разговор бити, можда је нешто око посла у питању, они су тада униформе раздуживали кад су напуштали косовски систем, можда нешто од опреме није вратио", сећа се Предраг почетка децембра прошле године и хапшења оца.
Онда су, каже, видели Свечљин статус на Фејсбуку и схватили да Дејана оптужују за "терористички акт"...
"Е, то је био тренутак, тежак, не дао Бог никоме. Шок, тада смо схватили колико је то опасно, шта се дешава, да га оптужују за најгоре злочине. Тада је кренуо прави пакао, схватили смо колика је опасност по Дејана, колико су оптужбе тешке, страшне. Одједном непроспаване ноћи... Човек је живео мирним, скоро пензионерским животом, са својом супругом, ми деца смо отишли својим путевима... Ишао да види унучад, 60 година човек, и одједном такве оптужбе. Одједном суочавање са свим тим. И питање које иде кроз главу – зашто баш њега? После нам је постало јасно – циљ је био застрашивање народа, људи на барикадама говорили су нам тих дана – 'кад су њега ухапсили и оптужили онда могу било кога, у било кога могу прстом да упере'", каже Предраг.
Његов отац, наставља Предраг, "пуних 17 дана био је – отет".
"Пуних 17 дана, ми његови најближи, супруга, деца, нисмо знали ништа о њему. Није чак имао ни право позива... Цео свет тих дана причао је о томе, о барикадама, о његовом хапшењу, а он није имао право на један обичан, најобичнији позив. Нисмо знали ни је ли добро, ни има ли лекове, тек 15. или 16. дан добио је право да се чује са адвокатом, а 17. дан са мајком", каже Предраг.
Свих 17 дана Дејан Пантић, испоставило се касније, био је на Јарињу у контејнеру намењеном полицајцима и службеницима који раде на административном прелазу.
"Тек кад је отац дошао кући, у кућни притвор он је нама, у ствари, испричао где је био све те дане. Првих дана спавао је на столици, није имао ни кревет, имао је да једе, а све те дане имао је лисице на рукама, скидали су му их само кад би ишао до тоалета. Кад би морао до тоалета, морао је да пита, један од њих би га пратио, скидао му лисице, кад изађе, лисице би му враћао на руке. Спавао је са лисицама на рукама, на столици, првих готово недељу дана", наводи он.
"Тек кад је Еулексови лекари дошли да га виде, и то најављено, дали су му кревет и мало боље услове, скинули су му лисице. Значи он је пет – шест дана имао стално лисице на рукама. Тек после тога добио је и лекове, кад смо кумили и молили, апеловали преко свих могућих медија. Добили смо информацију од адвоката да је добио лекове, док у том тренутку шеф Еулекса излази и каже да не зна где је Дејан, да не зна како је, и да не зна да ли је добио лекове. Толико о томе колико они прате и колико смо могли да се ослонимо на Еулекс", додаје Предраг.
Шта је Дејану за све то време најтеже пало?
"Како може да буде човеку који је невино оптужен, то је вероватно највећа патња и највећа бол. Дејан је све то време, после нам је причао, само мислио – 'деца су ми добро, хвала Богу, ја сам стар, нек се сломи копље на мене, боље да сам ја ухапшен него да су ми сина одвели, ја сам колико толико проживео, са мном нек буде шта буде'...", прича Предраг.
Од хапшења оца до данас, наставља Предраг, главни је осећај и његов и у породици, осећај немоћи.
"Држава јесте стала иза нас, мислим на државу Србију, и имали смо среће да је све медијски подгинуто на висок ниво, да је народ подигао барикаде, да се све то није десило, он би још био у притвору можда би већ био и осуђен. Овако, имали су макар мало обзира да га пусте у кућни притвор и да нису до сада подигли неку тешку оптужницу, да сад не знају шта ће са њим, јер све прати и међународна заједница", каже он.
"Немоћ, међутим јесте огромна. У цивилизованом свету, било где, у притвору си па ти дође посета, па имаш адвоката, па имаш лекове, храну, новац... Ја нисам размишљао првих дана о његовој кривици него само како да му лекове доставим. Пар месеци пред хапшење он је имао инфаркт, оперисан је у Ваљеву, стављен му је стент, седам дана сам само кукао, молио, ишао на административни прелаз само да му лекове дам", додаје Предраг.
Сећајући се тих дана Предраг каже да је по граду већ била кренула прича да је његов отац мртав.
"Да се због тога не зна где је, да му се слошило и да је мртав и да нама није речено. До тог степена иде та немоћ. Не знаш где је, не знаш како је, не знаш је ли жив... Прошлог месеца био је хоспитализован, његово здравствено стање је јако лоше. За сваку контролу морамо да пишемо допис, да дођу полицајци да га воде у болницу и да га врате кући. Све је то нова патња, сваки пут воде га у болницу у полицијском возилу... Воде га и прате као највећег криминалца", каже Дејан.
У почетку је, додаје, покушавао да схвати зашто се његовој породици све ово дешава...
"Живот људи овде је пакао, стални страх... Хапсе без покрића на сваком кораку, видите шта се овде дешава. Бирају одређене људе, да се свако запита хоће ли се то десити њему, његовом детету, оцу, супругу. Све је овде мањи проблем кад неко може да дође и узме ти слободу. Не видим толико кривицу у њима који то раде колико у међународној заједници. Главна је кривица међународне заједнице и оних који прате те случајеве и који координирају", каже Предраг.
Сада му је главна нада ће све што се тиче судског процеса добро проћи.
"Надамо се да ће се сво ово смирити, да ће се некако решити ситуација која никад није била гора. Надамо се да нико неће имати потребу да иде одавде, овде смо рођени, овде провели живот, и где бисмо више волели да живимо него овде", каже Предраг.