Мухарем Баздуљ у "Релативизацији": Питање погледа на Југославију је примарно српско питање

Гост Љиљане Смајловић у 36. епизоди емисије "Релативизација" је писац Мухарем Баздуљ, а разговор почиње причом о његовој последњој књизи "Невидљива дружба" и, на трагу тога, о живљењу у "нехеројском времену".

Живимо "нехеројском времену успркос", оцењује Баздуљ.

"Колико год нехеројско време било, то не би требало нама људима да буде изговор да се понашамо кукавички. Нехеројско је у смислу да хероји нису узори - то је можда било време античке Грчке, или српско средњовековље. Сада ти се чини, када гледаш масовне медије или друштвене мреже, да је популарније бити будала него херој", истиче гост емисије.

Ако би тражили у другим културама лик хероја који није проста копија тих хероја из антике, него је, каже Баздуљ, заиста направљен менталитетски као слика онога што су народне особине - то би био Марко Краљевић, "јер је самосвојан, а прави јунак". 

Треба доста херојства да би се живело у нехеројским временима, примећује Љиљана Смајловић и додаје да је њен гост "исто писао и у Београду, и у Сарајеву и у Загребу".

"Твој избор да живиш у Београду није кукавички", каже ауторка емисије. Она подсећа на случај уреднице сарајевског "Ослобођења" Вилдане Селимбеговић, која је Баздуљеве текстове објављивала када други нису смели, али се после јавно "кајала" због тога. 

"Вилдана Селимбеговић је имала је ту врсту ширине да мене, чији су се ставови разликовали, објављује. Она је мени, пре него што се све десило, рекла како ће иступити јавно. Волим на то да гледам овако - да је издржала више него већина", објашњава Баздуљ.

Ипак, сматра да је потпуно кенселовање имало сврху.

"Можда ми се права истина указала тек кад се преломила кроз моје лично искуство", истиче. 

Часније ми је да сносим последице, него да глумим да имам ставове које немам

Смајловић наводи да је у недавној критици Хандкеове књиге приметила да му се замера што је стао на српску страну, те да се чини као да није довољно кажњен и обележен због тога.

Плаши ли се Баздуљ да ће то да га стигне?, пита се ауторка емисије.

Хандкеа је спасило то што у моменту када пише прву контроверзну књигу о Србима, он има 54 године и он је, осим Нобела, већ све остварио, каже Баздуљ. Сматра да Хандкеа нису успели да изолују јер му је репутација била довољно велика, па су на његову страну стали сви његови издавачи. Зато он као писац није претрпео неку штету – више као јавна личност.

"Ја сам успео, пре него што су ме прогласили политички контроверзним, да направим неку врсту међународне видљивости, тако да су ми књиге излазиле код озбиљних издавача. Мада, у неким ситуацијама кад ме позивају на запад на неке фестивале, организатори ми после кажу да су им дошле неке врсте доушничких приговора, у смислу 'знате ли ко је он'. Интересантно је да те пријаве најчешће долазе из Београда", каже Баздуљ.

Истиче да су то његови ставови, те да му је "часније и достојанственије да због њих сноси некакве последице, него да глуми да има ставове које нема".

Мањинска позиција је постала политички злоупотребљена у сваком смислу

У Србији највећа издавачка кућа има у каталогу 10, 20 писаца Бошњака и Хрвата који не само да у политичком и историјском смислу следе званични наратив тамошње елите, него су врло често имали екстремистичке фазе, подсећа гост емисије.

"Неколико њих је у Србији дочекано са фанфарама, а ја бих могао да направим антологију антисрпских и србофобичних изјава. И то овде ником не смета, и ја мислим да је то добро. Велика средина се показује тиме што је спремна да толерише у јавности и другачије погледе", објашњава.

Сећа се да је у периоду 2005-2012, када је долазио у Београд, у Сарајеву почео да му смета "фестивал једноумља". Почело је, како каже, да му буде "загушљиво". 

"Ја сам са Београдом имао заљубљивање на први поглед", додаје. 

Смајловић се подсећа догађаја у "Дорћол плацу", који су имали за тему "мирење са прошлошћу", када Сенад Пећанин није хтео да дође, јер није хтео да седи са Баздуљем. Пренеразило ме, каже ауторка емисије, што та "просвећена мањина" не може да трпи једну особу која другачије говори.

"Што на теби нису показали колико су толерантни? Како је бити мањина, јеси ли ти мањина?", пита Смајловић.

Бошњак нисам сигурно, одговара Баздуљ, али "јесам муслиман у културолошком смислу".

"Нисам верник који поштује верске обавезе, али не могу да кажем да ми није стало  - у културолошком смислу - до тог дела идентитета. Најпре бих рекао муслиман српског језика", објашњава.

Каже да се не оптерећује идентитарењем, те да се не осећа као мањина у било ком смислу.

"Чини ми се да је мањинска позиција постала политички злоупотребљена у сваком смислу и да све то служи да прикрије једини прави однос огромне мањине и невероватне већине, а то је класни однос. Мањинска позиција ми је естетски непривлачна у том смислу, онаква каква се данас намеће", истиче Баздуљ.

Београд који је избацио Булевар Авноја жмури на један део своје историје

Кад сам те ангажовала да пишеш у "Политици", присећа се Смајловић, било је огорчење и на левици и на десници, а кључна замерка је била "југословенство".

Питање погледа на Југославију је данас примарно српско питање, примарно за српску културу и политику, сматра Баздуљ.

"Ви можете данас на Југославију да гледате као да је то била највећа историјска грешка и да покушате да направите да је данашња Србија неки наставак Србије после Балканских ратова. То је искуство Југославије као трауме, али као и са сваком траумом, боље је суочити се, него је гурати у подсвест. А ако се суочимо да је Југославија са свом својом комплексношћу оно што је направило Србију данашњом, онда Србију можете сматрати наследницом Југославије - као што је данашња Руска Федерација наследник СССР-а", истиче Баздуљ.

Оцењује да је највећа српска грешка у спољнополитичком смислу од 90-их одустајање од идеје да је Србија једини наследник Југославије. 

"Београд који је избацио Булевар Авноја, значи да он жмури на један део своје историје", каже Баздуљ.

На то како је Вацлав Хавел ватрено бранио НАТО агресију на Југославију, иако је у Србији био највише игран када је био прогањан, Баздуљ одговара да "можда треба већа храброст да будеш доследан себи у добрим него у лошим временима".

"Истина је оно што је неопортуно исказат", подсећа се Баздуљ омиљене дефиниције истине коју је рекао Крлежа и додаје да је "посао јавног интелектуалца да говори истину".

За себе каже да "у фајт улази када му се чини да му је теже да одћути".

"Волим себи да ласкам да то радим због 'општег добра', а не због личне сујете", кроз смех закључује Баздуљ.